Mirko Krtolica, čitalac e-Novina iz Francuske, reagovao je brzo (januar 2011) i preveo tekst starog francuskog Otporaša, Stefana Hesela, Indignez-vous!, koji poslednjih meseci potresa Evropu. Da bi mogao malo potresti i Balkan govori i činjenica da je tek kraći izveštaj o Heselovoj knjižici na e-Novinama izazvao blizu 300 komentara. Koliko nam je poznato, ovo je prvo pojavljivanje sada već čuvenog teksta na jezicima balkanskih sličnogovorećih naroda – nelektorisan prevod, sa skromnim uredničkim intervencijama, objavljujemo u dobroj nameri i na dobre namere se i oslanjamo. Tekst je dozvoljeno kopirati, prenositi, distribuirati pa čak i prilagođavati balkanskim dijalektima – uz navođenje porekla
Sa 93 godine u izvesnom smislu sam na kraju puta. Kraj nije daleko. Koja je to sreća biti u mogućnosti još jednom se podsetiti onoga što je bila osnova mog političkog angažmana: godina Pokreta otpora i programa Saveta Narodnog Otpora, izrađenog pre šesdeset šest godina! Zahvaljujući Žanu Mulenu koji je u okviru Saveta u okupiranoj Francuskoj organizovao sastanak svih pokreta, partija, sindikata i proglasio njihovu pripadnost borbenoj Francuskoj i jedinom vođi kojeg su svi priznavali, generalu de Golu. Iz Londona, u koji sam došao marta 1941. i pristupio de Golu, saznao sam da je Savet izradio program, prihvaćen 15. marta 1944., koji je nudio slobodnoj Francuskoj skup pravila i vrednosti na kojima će počivati moderna demokratija naše zemlje (1).
Danas su nam više nego ikad potrebna ta pravila i te vrednosti. Naša je obaveza da svi zajedno bdimo kako bi naša zajednica ostala zajednica kojom se ponosimo a ne društvo ljudi bez ličnih dokumenata, društvo izgona, sumnji prema imigrantima, društvo koje dovodi u pitanje pravo na penziju, tekovine socijalnog osiguranja, društvo u kome su javna glasila u rukama bogatih – sve ono što bismo odbili da podržimo da smo stvarni naslednici Saveta Narodnog Otpora.
Od 1945. godine, nakon užasnih događaja, snage unutar Saveta Narodnog Otpora su se posvetile ambicioznom preporodu. Podsetimo se, u to vreme je stvoreno socijalno osiguranje kakvo je želeo Pokret otpora, kao što je bilo zacrtano u njihovom programu: „Potpuni plan socijalnog osiguranja, namenjen da osigura svim građanima sredstva za život, u svim onim slučajevima kada sami nisu u mogućnosti da ga sebi radom osiguraju; penzija koja omogućava ostarelim radnicima da dostojanstveno dočekaju svoje poslednje dane.“. Izvori energije, struja i gas, ugljokopi i velike banke su nacionalizovani. Program je takođe potvrđivao „povrat naciji velikih monopolističkih sredstava proizvodnje, plodove zajedničkog rada, izvore energije, zemno blago, osigurajavuća društva i velike banke“; „ustanovljavanje stvarne ekonomske i socijalne demokratije, što podrazumeva oduzimanje ekonomske vlasti velikim finansijskim i privrednim feudima“. Opšta korist mora imati prednost nad pojedinačnom, pravedna raspodela bogatstava stvorenih radom mora imati prednost nad novčanom moći. Pokret otpora predlaže „razboritu organizaciju privrede podređujući pojedinačne interese opštim i oslobođene od strukovne diktature nametnute po ugledu na fašističke države“, a privremena vlada Republike preuzima na sebe njeno ostvarivanje.
Stvarnoj demokratiji je potrebna nezavisna štampa; Pokretu otpora je to poznato, to i zahteva braneći pritom „slobodu štampe, čast i nezavisnost u odnosu na državu, na moć novca i na strane uticaje.“ To potvrđuju i zakoni o štampi već od 1944. godine. No, baš to je danas u opasnosti.
Pokret otpora je zahtevao „da sva francuska deca imaju stvarnu mogućnost pristupa obrazovanju na najvišem stepenu“, bez diskriminacije. Reforme predložene 2008. godine su suprotne ovom predlogu. Mladi nastavnici, čiju borbu podržavam, na kraju su odbili da primene tu reformu zbog čega su im, za kaznu, smanjene plate. Negodovali su, „odbili poslušnost“, i ocenili da su reforme previše udaljene od ideala republikanske škole, pod prevelikim uplivom moći novca i da više ne razvijaju u dovoljnoj meri stvaralački i kritički duh.
Ovim je dovedena u pitanje celokupna osnova socijalnih tekovina Pokreta otpora (2).
Srdžba je povod za otpor
Neki se usuđuju reći da država više nije u stanju da osigura troškove socijalnih mera. Zar je moguće da danas nedostaje novac koji bi sačuvao i nastavio te tekovine kad se proizvodnja bogatstva od oslobođenja, u doba kada je Evropa bila u ruševinama, znatno povećala? Osim ako razlog nije činjenica da je moć novca, protiv kojeg se Pokret otpora toliko borio, danas tako velika, bezobzirna, sebična a kojoj služe ljudi koji pripadaju vrhovima državne vlasti. Bankama, u međuvremenu ponovo privatizovanim, prevashodna briga je da osiguraju dividende i veoma visoke plate sopstvenim upravljačima a ne opšta korist. Jaz između najsiromašnijih i najbogatjih nikad nije bio veći; a trka za novcem i nadmetanje nikad toliko ohrabrivani.
Osnovni povod Pokreta otpora je bila srdžba. Mi, veterani Pokreta otpora i borci za slobodnu Francusku, pozivamo mlade generacije da održe u životu i ponesu nasleđe Pokreta otpora i njegove ideale. Mi im poručujemo: nastavite, pobunite se! Odgovorni političari, ekonomisti, intelektualci i celokupno društvo ne smeju odustati od borbe niti smeju pasti pod uticaj sadašnje međunarodne diktature finansijskog tržišta koje ugrožava mir i demokratiju.
Želim vam svima, svakome od vas, da imate sopstveni razlog da se pobunite. To je dragoceno. Kad nešto u vama izaziva srdžbu, kao što je to u meni izazvao nacizam, to od vas stvara borca, snažnog i opredeljenog. Time se pristupa istorijskom toku i ta snažna matica istorije treba da se održi zahvaljujući svakom od nas. I taj tok vodi prema više pravde, više slobode ali ne one nekontrolisane slobode koju ima lisica u kokošarniku. Ta su prava, koje je Univerzalna Deklaracija (o pravima čoveka) zapisala 1948, opštevažeća. Ako sretnete nekoga ko ne raspolaže tim pravima, pomozite mu da ih stekne.
Dva viđenja istorije
Kad pokušam da shvatim šta je izazvalo pojavu fašizma, šta je uzrok tome da su nas Hitler i Viši[i] savladali, zaključujem da su se posednici, obuzeti sebičnošću, užasno plašili boljševičke revolucije. Dopustili su da ih vodi strah. Ali biće dovoljno ako se, danas kao i u ono vreme, energična manjina usprotivi, imaćemo dovoljno kvasca da se testo digne. Naravno, iskustvo veoma starog čoveka kao što sam ja, rođenog 1917. godine, različito je od iskustva mladih danas. Često molim nastavnike osmogodišnjih škola da mi omoguće da razgovaram sa učenicima kojima kažem: vi nemate iste razloge da se angažujete. Za nas, pružiti otpor je značilo ne prihvatiti nemačku okupaciju, ne prihvatiti poraz. To je bilo relativno jednostavno. Jednostavno kao ono što je sledilo, dekolonizacija. Zatim rat u Alžiru. Bilo je očigledno da Alžir treba da stekne nezavisnost. Što se pak Staljina tiče, svi smo mi, 1943. godine, pljeskali pobedi Crvene Armije nad nacistima. I mada je, kao protivteža američkom kapitalizmu, trebalo pratiti šta se dešava u komunističkoj Rusiji, kada smo saznali za velike staljinističke čistke iz 1935., potreba da se odupre tom neprihvatljivom obliku totalitarizma nametnula se kao nešto potpuno očevidno. Moja dugovečnost mi je pružila nebrojeno prilika da se pobunim.
Ti razlozi su nastali pre kao potreba za angažovanjem nego kao posledica osećanja. Kao mlad student Ecole Normale[ii] bio sam pod jakim uticajem Žan‑Pol Sartra, starijeg kolege. Mučnina, Zid, ali ne i Biće i Ništavilo, bila su za mene veoma važna dela u formiranju mojih pogleda. Sartr nas je naučio da kažemo sebi: „Odgovorni ste kao pojedinac“. To je bila anarhistička poruka. Odgovornost čoveka koji se ne prepušta niti vlasti niti bogu. Naprotiv, treba se angažovati u ime sopstvene odgovornosti kao ljudskog bića. Već sam bio vatreni sledbenik filozofa Hegela kad sam 1939. godine u Parizu ušao u Ecole Normale u ulici Ulm i pratio seminar koji je držao Moris Merlo‑Ponti. Njegova predavanja bavila su se izučavanjem konkretnog iskustva, iskustva tela u odnosu na razum, razum u odnosu na čula. Ali moj prirodni optimizam, koji je činio da sam smatrao mogućim sve što se želi, upućivao me je više ka Hegelu. Hegelovo učenje smatra da duga istorija čovečanstva ima smisao: čovekova sloboda koja napreduje korak po korak. Istoriju čini niz sudara, uzimanje u obzir izazova. Istorija društva napreduje i na kraju, kad čovek dostigne potpunu slobodu, stičemo demokratsku državu u njenom idealnom obliku.
Postoji, naravno, i drukčiji pristup istoriji. Napredak koji omogućuje sloboda, takmičenje, trka da bi se imalo „uvek još više“, može se doživeti kao razarajući uragan. Takvo je viđenje, uostalom, imao prijatelj mog oca – nemački filozof Valter Benjamin – sa kojim je zajednički prevodio na nemački „U potrazi za izgubljenim vremenom“ Marsela Prusta. On je zaključio da slika Angelus Novus švajcarskog slikara Pola Klea, na kojoj lik anđela širi ruke kao da želi da obuzda i odgurne nevreme, kojeg je Valter Benjamin izjednačio sa napretkom, nosi u sebi pesimističku poruku. Za Benjamina, koji je, da bi izbegao nacizam, izvršio samoubistvo u septembru 1940., smisao istorije je nezadrživi pomak iz nesreće u nesreću.
Ravnodušnost: najgori stav
Istina je da razlozi za pobunu danas izgledaju manje očigledni ili je pak svet previše zamršen. Ko naređuje, ko odlučuje? Nije uvek lako razlučiti koja nas, od svih postojećih tendencija, vodi. Nemamo više posla sa malobrojnom elitom čije delovanje jasno shvatamo. Nalazimo se u ogromnom prostoru koji je, to jasno osećamo, međusobno zavisan. Objedinjavanje u kome živimo nije nikada bilo toliko prisutno. Ali, u tom svetu postoje stvari koje su nepodnošljive. Da bi ih uočili, treba pažljivo gledati, tražiti. Govorim mladima: Potražite malo; naći ćete. Najgori pristup je ravnodušnost, reći „ja tu ne mogu ništa, snaći ću se sam“. Takvim ponašanjem gubite jedan od najvažnijih sastojaka koji od vas čine čoveka. Neophodan sastojak: sposobnost da se pobunite i njena posledica, angažovanje.
Već sada možemo utvrditi dva nova izazova:
Ogromna razlika koji postoji između veoma siromašnih i veoma bogatih, a koja ne prestaje da se uvećava. To je ponalazak 20. i 21. veka. Danas u svetu veoma siromašni zarađuju jedva dva dolara na dan. Ne smemo dozvoliti da se taj jaz još više širi. Sam ovaj zaključak bi morao da navede na angažovanje.
Ljudska prava i stanje u kome je planeta. Po oslobođenju, ukazala mi se prilika da sarađujem na izradi Univerzalne Deklaracije o ljudskim pravima, koju je Organizacija Ujedinjenih nacija usvojila 10. decembra 1948. godine u palati Šajo u Parizu. Kao šef kabineta Anrija Ložijea, pomoćnika generalnog sekretara OUN, i kao sekretar Komisije za Ljudska prava učestvovao sam u izradi te Deklaracije. Ne mogu a da ne spomenem ulogu koju su u njenoj izradi imali Rene Kasen, narodni komesar za Pravdu i Obrazovanje vlade slobodne Francuske, u Londonu 1941., koji je 1968. godine dobio Nobelovu nagradu za mir – i Pjer Mandes Frans, u okviru Ekonomskog i Socijalnog Saveta, kome su tekstovi koje smo pisali bili podnošeni na pregled pre nego što bi ih pregledala Treća komisija Generalne skupštine, zadužena za socijalna, humanitarna i kulturna pitanja. Ta komisija, kojoj sam bio sekretar, brojala je pedeset četiri zemlje članice ondašnjih Ujedinjenih nacija. Reneu Kasenu dugujemo izraz „univerzalna“ prava – umesto „internacionalna“, kao što su predlagali naši prijatelji Anglosaksonci. Jer to je bio izazov na završetku rata: osloboditi se pretnji kojima je totalitarizam opsedao čovečanstvo. Da bi ih se oslobodilo, trebalo je postići da se zemlje članice OUN‑a obavežu da će poštovati ta univerzalna prava. To je bio način da se osujeti argument o punom suverenitetu kojim bi neka država mogla pravdati vršenje zločina protiv čovečanstva na sopstvenoj teritoriji. To je bio slučaj sa Hitlerom koji je organizovao genocid, smatrajući sebe gospodarem u sopstvenoj zemlji. Za nastanak te Deklaracije je, u velikoj meri, zaslužno opšte odbacivanje nacizma, fašizma, totalitarizma a zahvaljujući našem prisustvu zasluge takođe pripadaju i duhu Pokreta otpora. Osećao sam da je trebalo raditi brzo, ne podleći lakoverno licemerju koje je bilo prisutno u izjavama pobednika o prihvatanju tih vrednosti, koje nisu svi imali nameru da iskreno sprovedu u delo a koje smo mi pokušali da im nametnemo (3).
Ne mogo odoleti želji da citiram 15. član Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima: „Svako ima pravo na državljanstvo“; i član 22: „Svako, kao član društva, ima pravo na socijalno osiguranje i pravo da ostvaruje privredna, društvena i kulturna prava neophodna za svoje dostojanstvo i za slobodan razvoj svoje ličnosti, uz pomoć države i putem međunarodne saradnje, a u skladu sa organizacijom i sredstvima svake države.“ Iako Deklaracija ima deklarativnu a ne i pravnu snagu, ona je ipak odigrala važnu ulogu od 1948. do danas; kolonizovani narodi su je koristili u svojoj borbi za nezavisnost; ona je obogatila svest ljudi u borbi za slobodu.
Sa zadovoljstvom zaključujem da se poslednjih decenija povećao broj nevladinih organizacija, društvenih pokreta kao što je Attac (Association pour une Taxation des Transactions financières pour l’Aide aux Citoyens – Udruženje za oporezivanje financijskih transakcija za dobrobit građana), FIDH (Fédération Internationale des Droits de l’Homme – Međunarodna organizacija za prava čoveka), Amnesty International… koji su aktivni i uspešni. Očigledno su međusobna povezanost i korišćenje svih modernih sredstava komunikacija uslov efikasnosti.
Mladima poručujem: gledajte oko sebe, naći ćete teme koje zaslužuju vašu srdžbu – postupanje prema imigrantima, ljudima bez dokumenata, Romima. Naći ćete konkretne situacije koje će vas navesti da pokrenete snažnu građansku akciju. Potražite i naći ćete!
Moja srdžba u odnosu na palestinsko pitanje
Danas me najviše ljuti situacija u Palestini, u oblasti Gaze, u Cisjordaniji[iii]. Sâm taj sukob je uzrok srdžbe. Svakako treba pročitati izveštaj Ričarda Goldstona iz 2009. godine o Gazi, u kome ovaj južnoafrički sudija, Jevrejin, koji čak izjavljuje da je cionista, optužuje izraelsku armiju da je za vreme tronedeljne operacije „Liveno olovo“ izvršila „dela koju mogu da se porede sa ratnim zločinima a možda, u izvesnim slučajevima, zločinima protiv čovečanstva“. Ja sam sa svojom ženom ponovo otišao u Gazu 2009. godine, zahvaljujući našim diplomatskim pasošima, da bih proučio na licu mesta činjenice koje spominje izveštaj. Ljudima u našoj pratnji nije bilo dozvoljeno da uđu u Gazu. Ni tu niti u Cisjordaniju. Posetili smo takođe i izbeglički logor koji je, još 1948. godine, podigla agencija Ujedinjenih nacija, UNRWA[iv], u kome više od tri miliona proteranih Palestinaca čeka više nego neizvestan povratak na svoje posede. Što se pak Gaze tiče, u pitanju je zatvor pod otvorenim nebom za milion i po Palestinaca. Zatvor u kome su se ljudi organizovali da prežive. Naše pamćenje opseda ponašanje stanovnika Gaze, njihov patriotizam, ljubav prema moru i plažama, stalna briga o dobrobiti njihove dece, mnogobrojne i razigrane, više nego materijalna razaranja tokom operacije „Liveno olovo“, recimo, bolnice Crvenog polumeseca (islamska verzija Crvenog krsta). Bili smo zadivljeni dosetljivošću kojom su podnosili nametnutu nestašicu. Videli smo ih kako, u nestašici cementa, prave cigle kako bi ponovo izgradili hiljade kuća porušenih tenkovima. Potvrdili su nam da je tokom operacije „Liveno olovo“ koju je vodila izraelska armija, bilo hiljadu četiri stotina mrtvih – žene, deca, starci koji su se nalazili u logoru – u odnosu na samo pedesetak ranjenih sa izraelske strane. Delim mišljenje južnoafričkog sudije. Pomisao da Jevreji mogu vršiti ratne zločine je nepodnošljiva. Nažalost, u istoriji ima malo primera da su narodi umeli izvući pouke iz sopstvene prošlosti.
Znam, Hamas, koji je pobedio na poslednjim izborima, nije uspeo da spreči lansiranje raketa na izraelske gradove kao odgovor na stanje izlovanosti i blokade u kojoj se nalaze stanovnici Gaze. Naravno da mislim da je terorizam neprihvatljiv, ali treba priznati da odgovor na okupaciju od strane nebrojeno snažnijih vojnih snaga ne može biti samo nenasilan.
Da li Hamasu ide u korist da lansira rakete na grad Sderot? Odgovor je, naravno, ne. Ne služi svrsi, ali se delo može objasniti beznađem stanovnika Gaze. Smisao beznađa je da se nasilje može shvatiti kao nemio zaključak neprihvatljivog stanja kojeg trpe. Tako se može reći da je terorizam neka vrsta beznađa. I da je to beznađe negativan pojam. Ne treba proizvoditi beznađe već nadu. Beznađe je uskraćivanje nade. Ono je razumljivo, rekao bih skoro da je prirodno, ali ipak nije prihvatljivo. Jer ne dozvoljava ishode koje može proizvesti nada.
Nenasilje, put koji treba da naučimo da sledimo
Ubeđen sam da budućnost pripada nenasilju, pomirenju različitih kultura. Na taj način čovečanstvo treba da prevali sledeću deonicu. Pridružujem se Sartru, ne može se oprostiti teroristima koji bacaju bombe, ali ih se može razumeti. Sartr je 1947. godine pisao: „Priznajem da je nasilje, u bilo kom obliku se manifestovalo, znak neuspeha. Ali to je neizbežan neuspeh jer živimo u svetu nasilja. I mada je istina da prizivanje nasilja održava nasilje koje se tako čini trajnim, takođe je istina da je to jedini način da se zaustavi (4).“ Na šta bih ja dodao da je nenasilje sigurniji način da se nasilje zaustavi. Nije prihvatljivo podržati teroriste kao što je, u ime tog principa, Sartr učinio u vreme alžirskog rata za nezavisnost ili atentata na izraelske sportiste za vreme Olimpijskih igara u Minhenu 1972. godine. To nije delotvorno i sâm Sartr će, na kraju života, postaviti pitanje smisla terorizma i njegovog opravdanja. Reći „nasilje nije delotvorno“ mnogo je važnije nego saznanje da li treba osuditi ili ne one koji koji ga vrše. Terorizam nije delotvoran. Što se delotvornosti tiče, potrebno je uzdati se u nenasilje. Ako i postoji nada u nasilje ona je u poeziji Gijoma Apolinera: „Kako je nada silovita“; ne u politici. Sartre je u martu 1980., tri sedmice pred smrt, izjavio: „Treba pokušati objasniti zašto je današnji svet, koji je užasan, samo trenutak dugačkog razvoja istorije, tokom koje je nada uvek bila jedna od glavnih snaga revolucija i ustanaka i kako danas doživljavam nadu kao nacrt budućnosti (5).“
Treba shvatiti da nasilje okreće leđa nadi. Njemu moramo pretpostaviti nadu, nadu u nenasilje. To je put koji moramo naučiti da sledimo; i ugnjetači i potlačeni. Treba doći do pregovora koji će učiniti da nestane tlačenje; to će pak ukinuti nasilje terorista. To je razlog zbog kojeg se ne sme dozvoliti nagomilavanje mržnje.
Poruka Mendele i Martina Lutera Kinga nalazi svu svoju osnovanost u svetu koji je prevazišao suprotstavljanje ideologija i osvajački totalitarizam. To je poruka nade u sposobnost modernih društava da prevaziđu sukobe međusobnim razumevanjem i predostrožnim strpljenjem. Da bismo u tome uspeli treba se osloniti na zakone, čije nepoštovanje, bez obzira ko je počinilac, mora da izazove našu srdžbu. Ne sme se dopustiti da se gaze naša prava.
Za miroljubivu pobunu
Zabeležio sam – i nisam jedini – reakciju izraelske vlade suočenu sa mirnim protestima stanovnika grada Bil’id koji svakog petka, bez kamenja, bez nasilja, idu do zida protiv kojeg protestvuju. Izraelske vlasti su ocenile taj protestni marš kao „nenasilni terorizam“. Nije loše… Treba biti Izraelac da bi se nenasilje proglasilo terorističkim. Ono što ih, pogotovo, čini smetenim je delotvornost nenasilja koja izaziva pomoć, razumevanje, podršku svih onih u svetu koji su protivnici ugnjetavanja.
Krize danas
Produktivistički pogled, koji Zapad zagovara, doveo je svet u krizu iz koje se treba izvući korenito prekidajući sa strmoglavom potrebom „uvek još više“ i u oblasti finansija i u naučnim i tehničkim oblastima. Krajnje je vreme da prvenstvo dobije briga za moral, pravdu i trajnu uravnoteženost. Izloženi smo velikim opasnostima koje mogu prekinuti ljudsku avanturu na planeti koja bi postala nemoguća za život.
Ali istina je da su od 1948. godine na ovamo postignuta značajna dostignuća: dekolonizacija, kraj aparthejda, raspad Sovjetskog Saveza, pad Berlinskog zida. Sa druge strane, prva decenija 21. veka bila je razdoblje nazadovanja. To nazadovanje bih, delimično, objasnio predsednikovanjem Džordža Buša, 11. septembrom i kobnim potezima koje su Sjedinjene Države zbog toga preduzele kao, recimo, vojna intervencija u Iraku. Nas je zadesila ekonomska kriza ali nas nije navela da pokrenemo novu politiku razvoja. Takođe, samit u Kopenhagenu protiv globalnog zagrevanja Zemlje nije omogućio da se pokrene stvarna politika zaštite planete. Nalazimo se između užasa prve decenije i izgledima koje imamo u sledećim decenijama. Ali treba se nadati, treba se neprestano nadati. Poslednje decenije, one od 1990, svedočili smo je velikom napretku. Ujedinjene nacije su sazivale niz konferencija, 1992. godine o zaštiti okoline u Riu; o položaju žena 1995. godine u Pekingu; u septembru 2000. godine, a na inicijativu Kofija Anana, generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, 191 zemlja je usvojila Deklaraciju o Osam razvojnih ciljeva milenijuma, kojom su se posebno obavezale da do 2015. godine prepolove siromaštvo u svetu. Žao mi je što ni Obama ni Evropska unija još uvek nisu najavili koji će biti njihov doprinos stvaralačkoj fazi, oslanjajući se na ove temeljne vrednosti.
Kako zaključiti ovaj poziv na pobunu? Tako što ću vas opet podsetiti da smo 8. marta 2004., mi, veterani Pokreta otpora i snage za oslobođenje Francuske (1940-1945) prilikom proslave šezdesetogodišnjice Programa Saveta Narodnog Otpora, rekli da je doista „nacizam pobeđen, zahvaljujući žrtvama koje su podneli naše sestre i braća iz Pokreta otpora i Ujedinjenim nacijama u borbi protiv fašističkog divljaštva. Ali ta pretnja nije potpuno nestala i naš bes protiv nepravde je ostao nesmanjen (6)“.
Ne, ta pretnja nije potpuno nestala. Zato, neprestano pozivajmo u „istinsku nenasilnu pobunu protiv sredstava javnog informisanja koji našoj omladini jedino nude potrošačko društvo, nipodaštavanje slabijih i kulture, opštu amnneziju i preterano međusobno takmičenje“.
Onima koji će graditi 21. vek, poručujemo s ljubavlju:
STVARATI ZNAČI ODUPIRATI SE.
ODUPIRATI SE ZNAČI STVARATI.
____________________________
BELEŠKE izdavača u saglasnosti sa autorom
(1) Stvorena u potaji 27. maja 1943. u Parizu od predstavnika osam velikih pokreta otpora; dve velike predratne sindikalne organizacije: CGT[v], CFTC[vi] (Francuska Konfederacija hrišćanskih radnika) i šest glavnih političkih partija Treće republike[vii] među kojima PC[viii] i SFIO[ix] (socijalisti), Nacionalni savet Pokreta otpora (CNR) sastali su se prvi put 27. maja pod predsedništvom Žana Mulena, predstavnika generala de Gola, koji je hteo da osnuje taj Savet da bi borbu protiv nacizma učinio delotvornijom i ojačao svoj legitimitet u odnosu na saveznike. De Gaulle je zadužio Savet da izradi vladin program glede oslobađanja Francuske. Program je bio predmet brojnih razmena između CNR i vlade slobodarske Francuske, kako u Londonu tako i u gradu Alžiru pre nego što je usvojen 15. marta 1944. godine na plenarnoj sednici CNR. Taj program je CNR svečano predao generalu de Gaulle ‑u 25. avgusta 1944. u pariskoj gradskoj većnici. Pomenimo da je ukaz o štampi obznanjena već 26. avgusta. Jedan od glavnih urednika tog programa bio je Rože Grensburže, sin alzaškog rabina; u to vreme je pod pseudonimom Pjer Vijon bio generalni sekretar Nacionalnog pokreta za nezavisnost Francuske, pokret otpora kojeg je 1941. osnovala Komunistička partija Francuske i kojeg je on predstavljao pri CNR‑u i bio član njegovog stalnog biroa.
(2) Prema proceni sindikata, visina penzija je smanjena od nekadašnjih 75 do 80% od prihoda na otprilike 50%; u pitanju je red veličina. Žan‑Pol Domen, docent na Ekonomskom fakultetu u Remsu (francuska pokrajina – departman, Šampanj Arden) je 2010. godine napisao za Evropski Institut Zaposlenih kratak prikaz o „Dopunskoj zdravstvenoj zaštiti“. U njemu je obelodanio koliko je sada pristup kvalitetnoj dopunskoj zaštiti postala povlastica vezana za položaj na poslu; da najslabiji odustaju od lečenja zbog nemogućnosti da uzmu dopunsku zaštitu i previsoke doplate; da je izvor problema činjenica da plata više nije podloga socijalnoj zaštiti – što je bila centralna tačka odredbi od 4. i 15. oktobra 1945. Te odredbe su ozakonile Socijalno osiguranje i stavili njenu upravu pod dvostruki autoritet predstavnika zaposlenih i države. Reformama iz 1995. godine, u vreme kada je predsednik vlade bio Žipe, donete ukazom i zatim zakonom Dust Blazi – (ministar zdravstva; lekar po struci) iz 2004, socijalnim osiguranjem upravlja država. Predsednik države imenuje dekretom, na primer, generalnog direktora Nacionalnog fonda zdravstvenog osiguranja (CNAM[x]). Više nisu na čelu fondova departmana, kao što je to bilo odmah po oslobođenju sindikalni radnici nego je to, preko prefekta, država. Predstavnici zaposlenih imaju samo savetodavnu ulogu.
(3) Na Generalnoj Skupštini Ujedinjenih nacija je 10. decembra 1948. godine u Parizu 48 od ukupno 58 članova glasalo za usvajanje Univerzalne Deklaracije o ljudskim pravima. Osam ih se uzdržalo: Južna Afrika, zbog aparthejda koji je Deklaracija osudila; Saudijska Arabija, zbog izjednačavanja prava žena i muškaraca; Sovjetski Savez (Rusija, Ukrajina, Belorusija), Poljska, Čehoslovačka, Jugoslavija, smatrajući da Deklaracija ne uzima dovoljno u obzir ekonomska i socijalna prava kao i prava manjina; treba primetiti da se pogotovo Rusija posebno usprotivila predlogu Australije o stvaranju međunarodnog suda za ljudska prava koji bi bio zadužen da preispituje peticije upućene Ujedinjenim nacijama; treba ovde podsetiti da član 8 deklaracije uvodi princip prava na zaštitu pojedinca od države u slučaju povrede osnovnih prava; taj princip je 1998. dobio svoju primenu stvaranjem stalnog Evropskog suda za ljudska prava koji garantuje zaštitu više od 800 miliona Evropljana.
(4) Sartre J‑P. “Situation de l’écrivain en 1947” in Situations II, Paris Gallimard, 1948.
(5) Sartre J‑P. “Maintenant l’espoir…(III)” in Le Nouvel Observateur, 24 mars 1980
(6) Potpisnici Apela od 8. marta 2004. godine su: Lucie Aubrac, Raymond Aubrac, Henri Bartoli, Daniel Cordier, Philippe Dechartre, Georges Guingouin, Stéphane Hessel, Maurice Kriegel‑Valrimont, Lise London, Georges Séguy, Germaine Tillion, Jean‑Pierre Vernant, Maurice Voutey.
POGOVOR IZDAVAČA
Stéphane Hessel (Stefan Hesel) je rođen 1917. godine u Berlinu od oca Franca Hesela, Jevrejina, pisca i prevodioca i majke slikarke, ljubiteljice muzike, Helen Grund, takođe spisateljice. Roditelji su se sa svoje dvoje dece, Ulrih stariji i Stefan, nastanili 1924. godine u Parizu. Zahvaljujući porodičnom krugu, obojica su se kretala u pariskim avangardnim krugovima, među kojima su bili dadaista Marsel Dišan i američki vajar Aleksander Kalder. Stefan je 1939. ušao u Ecole Normale Supérieure u ulici Ulm ali ga je rat prekinuo u studijama. Naturalizovan još 1937., mobilisan je i učestvuje u „čudnom ratu[xi]“, prisustvuje rasprodaji francuskog suvereniteta od strane maršala Petena. U maju 1941. pristupa u Londonu slobodarskoj Francuskoj generala de Gola. Radi u odseku za kontrašpijunažu, obaveštenja i akcije (BCRA, Bureau de contre‑espionnage, de renseignements et d’action). Krajem marta 1941, noću, ilegalno se iskrcao u Francuskoj pod ilegalnim imenom „Greko“ sa zadatkom da stupi u vezu sa postojećim pariskim pokretima, da nađe nova mesta za slanje radio poruka u London u pripremama za savezničko iskrcavanje. Potkazan, Gestapo ga je 10. jula 1944. uhapsio: „Ne može biti suđeno nekom ko je progovorio pod mučenjem“, napisaće 1997. godine u svojim memoarima „Pleši sa svojim stolećem“. Mučen potapanjem u vodu, zbunjivao je svoje mučitelje govoreći im na nemačkom, svom maternjem jeziku – nakon ispitivanja otpremljen je 8. avgusta 1944, pred samo oslobođenje Pariza, u nemački logor Buhenvald. Dan pre nego što ga je trebalo obesiti uzeo je, in extremis, identitet Francuza koji je u logoru umro od tifusa. Sa novim imenom, Mišel Boatel, po zanimanju mehaničar na glodalici, prebačen je u logor Rotlberode u blizini tvornica stajnih trapova nemačkih bombardera Junker 52, ali srećom – sreća ga je uvek pratila – određen je za rad u računovodstvu. Beži. Uhvaćen, prebačen je u logor Dora gde se proizvode V‑1 i V‑2, rakete pomoću kojih su se nacisti nadali da će dobiti rat. Određen u kažnjeničku grupu, ovog puta konačno uspeva da pobegne; saveznici su već blizu logora Dora. U Parizu se nalazi sa suprugom Vitjom – majkom njihovo troje dece, dva dečaka i devojčice.
„Povraćen u život, trebalo mu je, angažovanjem, dati smisao“ piše u svojim memoarima bivši pripadnik slobodarske Francuske. Godine 1946, po uspešno položenom konkursu za Ministarstvo inostranih poslova, Stefan Hesel postaje diplomata. Njegovo prvo imenovanje je u Ujedinjenim nacijama gde mu Anri Ložije, zamenik generalnog sekretara Ujedinjenih nacija i sekretar Komisije ljudskih prava nudi mesto sekretara u njegovom kabinetu. Taj položaj mu je omogućio da se uključi u rad komisije zadužene da izradi ono što će zatim postati Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima. Smatra se da je od dvanaest članova njih šest odigralo značajniju ulogu: Eleanor Ruzvelt, udovica predsednika Ruzevelta preminulog 1945., aktivna feministkinja koja je predsedavala komisijom; doktor Čang [Čang Kaj‑šekova Kina, današnji Tajvan] kao potpredsednik komisije založio se da Deklaracija ne bude samo izraz ideja Zapada; Šarl Habib Malik (Liban), izveštač komisije, često predstavljan, uz Eleanor Ruzevelt, kao njena „pokretačka snaga“; Rene Kasen (Francuska), pravnik i diplomata, predsednik konsultativne Komisije ljudskih prava pri francuskom Ministarstvu inostranih poslova – njegova je zasluga obrada više tačaka Deklaracije i sposobnost da se prilagodi bojaznima izvesnih zemalja, uključujući tu i Francusku, da će suverenitet nad njihovim kolonijama biti ugrožen – njegovo viđenje Ljudskih prava je bilo zahtevno i intervencionističko; Džon Peters Hamfri (Kanada), advokat i diplomata, bliski saradnik Ložijea, napisao je prvu verziju nacrta, dokument od 400 stranica; i na kraju Stefan Hesel (Francuska), diplomata, sekretar u kabinetu tog istog Ložijea, najmlađi od svih. Vidi se koliko je duh slobodne Francuske imao uticaja na Komisiju.
Organizacija Ujedinjenih nacija je usvojila 10. decembra 1948. godine u palati Šajo u Parizu Univerzalnu Deklaraciju o ljudskim pravima. Priliv novih činovnika, od kojih su mnogi bili pohlepni na dobro plaćene položaje, „osamio je marginalce u potrazi za idealima“ kako je to sam Hesel napisao u memoarima, te on napušta Ujedinjene nacije. Ministarstvo inostranih poslova imenuje ga za predstavnika Francuske u okviru međunarodnjih organizacija, što je prilika da se ponovo nađe, za izvesno vreme, u Njujorku i Ujedinjenim nacijama. Za vreme alžirskog rata, bori se za pravo Alžira na nezavisnost. Godine 1977, uz pomoć Kloda Brosoleta, generalnog sekretara Jelisejske palate, sina nekadašnjeg šefa BCRA, predsednik Valeri Žiskar d’Esten ponudio mu je mesto ambasadora pri Ujedinjenim nacijama u Ženevi. Ne krije da mu je, od svih francuskih državnika, najbliži bio Pjer Mendes Frans, koga je upoznao u Londonu u vreme slobodarske Francuske, i ponovo susreo 1946. u Njujorku gde je potonji predstavljao Francusku u Ekonomskom i socijalnom savetu. Napisao je da konsekraciju kao diplomata doživljava „promenom vladajuće većine u Francuskoj, dolaskom Fransoa Miterana za predsednika države“ 1981. godine. „Ona je učinila, od diplomate usko specijalizovanog za multilateralnu saradnju kome su nedostajale dve godine do penzije, ambasadora Francuske.“ Pristupio je socijalističkoj partiji. „Pitam se zašto? Prvi odgovor: šok iz 1995. godine. Nisam verovao da će Francuzi biti toliko neoprezni da izaberu Žaka Širaka za predsednika.“ Raspolažući diplomatskim pasošem, sa novom suprugom posećuje Gazu 2008. i 2009. i po povratku svedoči o potresnoj sudbini njegovih stanovnika. „Uvek sam bio na strani disidenata“ izjavio je tom prilikom.
To je čovek koji ovde, u 93. godini, govori.
Sylvie Crossman
primedbe prevodioca
[i] Grad Viši je za vreme nemačke okupacije bio sedište francuske vlade koja je, na čelu sa Filipom Petenom, sarađivala sa Nemcima
[ii] Ecole Normale Supérieure spada u Visoke Škole u koje se polaznici upisuju na osnovu rezultata konkursa, za razliku od Univerziteta gde je upis manje-više slobodan
[iii] kopnena teritorija zapadne obale reke Jordan pod kontrolom Izraela
[iv] UNRWA – United Nations Relief and Works Agency for Palestine Refugees in the Near East; Bliskoistočna agencija za pomoć i rad Ujedinjenih nacija za pomoć palestinskim izbeglicama
[v] CGT = Confédération Générale du Travail, Generalna konfederacija rada
[vi] CFTC = Confédération française des travailleurs chrétiens
[vii] Od 21. septembra 1792. godine, dana abolicije kraljevskog režima, Francuska je imala pet Ustava i shodno tome, pet republika: Prva Republika (22. septembar 1792. – 18. maj 1804.), Druga Republika (24. februar 1848. – 2. decembar 1852.), Treća Republika (4. septembar 1870. – 10. juli 1940.), Četvrta Republika (13. oktobar 1946. – 28. septembar 1958.), Peta Republika (od 4. oktobra 1958.)
[viii] PC(F) = Parti Communiste (Français), Komunistička Partija francuske
[ix] SFIO = Section de l’Internationale Ouvrière, Odsek Radničke Internacionale
[x] CNAM = Caisse nationale d’assurance maladie, Nacionalni fond zdravstvenog osiguranja
[xi] Po objavljivanju rata (septembar 1939.) Francuska se našla u položaju iščekivanja nemačkog napada, ubeđena da je Mažino linija nesavladiva prepreka. Posle skoro godinu dana pozicionog rata Nemci su napali kroz Belgiju i Francuska je kapitulirala u veoma kratkom roku.
zs blog 