Rođena sam i odrasla u Bosni. Naselje u kom sam živela pored svog zvaničnog imalo je i nezvanično ime – VEDRO POLJE – koje savršeno opisuje moje detinjstvo. Nedugo zatim ta vedra bosanska polja su postala minska polja, a novoizgrađeni sportski centar je pretvoren u logor. Biće to jedan u nizu, uz Omarsku, Manjaču, Keraterm… O logorima, o odgovornosti intelektualaca i mogućnosti da nam se dogode, pričao je Danilo Kiš još 1984. Slutio ih je.
Mi kojima se posrećilo, koji smo preživeli, emigrirali, neretko postali nomadi i slobodni ljudi, uživamo privilegije o kojima me je sramota pričati. Jedno je biti iz Bosne i biti izbeglica, a drugo biti u Sarajevu pod opsadom četiri godine; ili biti u Beogradu za vreme bombardovanja, a ne biti Albanac u masovnoj grobnici u Batajnici.
Tako tokom 90-tih živim na relaciji BiH – Crna Gora – Srbija. U Beogradu se školujem, stičem zvanje dipl. slikara, kasnije i status “slobodnog umetnika”, što mi omogućava da “slobodno” iskažem svoje neslaganje sa autoritetima, da kritikujem društvo i tradiciju pogrešnih izbora, u nameri da kroz svoj rad skrenem pažnju na posledice kolektivnih nepočinstava.
Mislim da je likvidacija Zorana Đinđića, odlazak ljudi poput Biljane Kovačević Vučo, Srđe Popovića, da ne nabrajam dalje, koji su neumorno “pokušavali da probude one što se prave da spavaju”, ključno doprineo mojoj odluci da napustim Beograd, Srbiju, Balkan… Beograd je ličio na grad u kome ćeš ili biti zgažen, ili ćeš ti nekoga zgaziti.
Meni se živeo zapad. Ja sam za slobodu, totalnu slobodu, gde svako ima pravo da se kreće i da bude kreten, dok god mene ne prisiljava da i ja to budem.
U Kanadu se selimo 2010. Pitanja za koja sam mislila da sam ih ostavila iza sebe, da pripadaju prošlosti, počela su da se pomaljaju i u mom novom okruženju. Pitanja ličnog i kolektivnog identiteta, individualne slobode, odgovornosti, kulture dijaloga, otvorenog društva, itd.
Tako je u jeku predizborne kampanje 2015. otvorena polemika o tome da li žena sa pokrivenim licem može da položi zakletvu i postane kandski građanin? Kako je ovo apsurdno pitanje bilo još samo jedno koje je političarima poslužilo da skrenu pažnju sa smislenijih, odlučila sam da na svečanoj ceremoniji polaganja zakletve izvedem performans i sama nosim niqab. Nisam prešla toliki put da bi mi neko određivao šta smem, ili ne smem da obučem – u Kanadi, u 21. veku… Paradoksalno, danas smo svi pod maskama zbog pandemije i u gradski se prevoz bez ‘niqaba’ ne sme ući, a da sada niko ne postavlja pitanje identifikacije, što razotkriva licemerje navodne brige za bezbednost zajednice i slabo prikrivenu ksenofobiju.
Što se tiče umetničke prakse u Kanadi, ne izgleda mi da se bitno razlikuje od globalne scene. Postoje teme koje su takoreći poželjne. Od ključnih reči u vašoj aplikaciji zavisiće da li ćete dobiti finansiranje i prostor za izlaganje. Praktično svi javni resursi su usmereni na projekte uvezane sa identitetom društveno marginalizovanih grupa, tako da je sam koncept marginalizacije doveden do apsurda. Naravno, potkrade se tu i tamo neka prilika da se uz dobro pripremljen i osmišljen umetnički statement obratite i toj publici. Tako sam ove godine, neposredno pred zatvaranje usled pandemije, u “The New Gallery” izvela performans pod nazivom “Social Justice”. Ali ukoliko se vaša umetnička praksa i preokupacije ne poklapaju sa aktuelnim političkim trendovima, male su šanse da se vaš rad nađe u nekoj od galerija koje se finansiraju iz javnih budžeta.
Postoje i neprofitne organizacije poput CAAF (Calgary Allied Art Foundation) sa kojima sam imala sreću da sarađjem još 2011., praktično po samom dolasku u Kanadu. Na njihovom sam rezidencijalnom programu provela dva meseca i realizovala jedan projekat koji vuče korene iz Srbije, “No Exit” instalaciju, a koja, po mom mišljenju, još nije prezentovana na odgovarajući način. Nastavila sam da sarađujem sa njima i imala priliku da u nekoliko navrata izlažem u njiihovim prostorima (trenutno imam solo izložbu u “Gallery 505” koja je usled pandemijskih mera višekratno produžena) i da za svoj angažman budem plaćena u skladu sa standardima CARFAC.
Tu su i privatne galerije koje vam takoreći ustupe prostor za izlaganje, organizuju otvaranja i povezuju sa kolekcionarima.
Mnogo se toga svodi na ličnu inicijativu. Od umetnika se traži da doniraju svoje radove kako bi se putem aukcija obezbedila sredststva za neku kulturnu ustanovu, ili prikupila pomoć za umetnike čija je egzistencija ugrožena.
Ovde je od proglašenja pandemije u martu 2020. sve nekako spontano utihnulo. Institucije kulture, muzeji i galerije, prvi su obustavili rad. Nikakvih zabrana nije bilo do početka avgusta kada je donesen propis da su maske obavezne u zatvorenim javnim prostorima. Do tada su vlasti javnosti upućivale samo preporuke. Propis je predstavljen građanima uz detaljna objašnjenja i mnogo izvinjavanja, a opravdan je kao mera da se predupredi potreba za strožim ograničenjima građanskih sloboda.
Kanada, pretpostavljam za razliku od pojedinih evropskih zemalja, nema nikakav poseban program za pomoć umetnicima kao takvim. Ukoliko se kvalifikujete za pomoć iz javnih fondova vi ste socijalni slučaj i dobićete socijalnu pomoć, ali morate dokazati da ni vi, niti vaši ukućani nemate adekvatne prihode. Stipendiranje umetničkih rezidencijalnih programa i putovanja je praktično obustavljeno zbog pandemije, sve se odlaže do daljnjeg i ne može se računati ni na tu podršku. Tako da ne mogu da kažem da sam od kandske vlade videla neke vajde, ali zato mogu, mada ne znam da li treba, da se “pohvalim” da mi je u Srbiji na bankovni račun “legla” svota koja je uplaćena svima u statusu samostalnog umetnika – no questions asked.
Konačno, taj novac koji sam dobila je prosleđen za projekat nomadskog spomenika “Što te nema” umetnice Aide Šehović posvećen žrtvama i preživelima srebreničkog genocida.
Tekst je prenet iz devetog broja Maneka – magazina nezavisne kulture, godišnjaka koji izdaje Asocijacija Nezavisna scena Srbije.
zs blog 