Recent Updates Toggle Comment Threads | Keyboard Shortcuts

  • jasminatesanovic 12:35 on 12/09/2019 Permalink |  

    Marina Abramović, kraljica performansa 

    Oduvek sam volela to što radi Marina Abramović, od njenih prvih dana do danas. Mnogi koji su bili svedoci njenih legendarnih početaka, svih tih godina ispunjenih mukotrpnom borbom, danas s prezirom gledaju na njen svetski uspeh i slavu. Tvrde za nju kako se komercijalizovala, kako je postala kosmopolitski slavna umetnica koja se bavi recikliranjem  svojih  poznatih dela, u čemu svi odreda greše. Taj stav je zapravo ogledalo njihovog snobizma.

    Sasvim je moguće delovati u skladu sa tipičnom slikom-klišeom o umetniku koji živi u večitoj nemaštini, imun na iskušenja materijalnog sveta, iako artistički snobovi najvećim delom ne priznaju i ne prepoznaju takve umetnike. Odveć su zauzeti napadima na Marinu što ona nije takva. Oskar Vajld je govorio o snobovima kao korisnim generatorima društva, budući da njihovo delovanje podstiče na rad pogon umetničke slave, time što uz mnogo buke pojedince priznaju ili odbacuju, precenju ili potcenju. Žene umetnice, u očima snobova, najčešće bivaju uzdignute na nekakav pijedestal, ne kao istinske umetnice već pre kao muze.

    Mnogi koji su bili svedoci legendarnih početaka Marine Abramović, svih tih godina ispunjenih mukotrpnom borbom, danas s prezirom gledaju na njen svetski uspeh i slavu
    Mnogi koji su bili svedoci legendarnih početaka Marine Abramović, svih tih godina ispunjenih mukotrpnom borbom, danas s prezirom gledaju na njen svetski uspeh i slavu

    Ali ono što snobovima kod Marine izmiče, to je njena kreativnost i kroz bol sprovedena brilijantnost. Neobično cenim Marinin oštar i beskompromisan stav kad je u pitanju slava, bogatstvo, lepota, žensko telo i univerzalna smrt. Sa složenim problemima ona se suočava licem u lice, uzimajući svet kakav jeste, ne padajući nikad u iskušenje da se upravlja za pomodnim trendovima. Zato je i njezin rad primećen, kolone učenika i imitatora uvek su tu, spremne da je slede, mada se ona u međuvremenu pomakla dalje i već zauzela neko novo mesto.

    “Baka performansa”, kako voli sebe da naziva, uskoro planira da zaigra u ulozi Marije Kalas, čuvene operske dive, i to u njenim najpoznatijim scenama gde se oprašta od života. U zrelim godinama kao i Kalasova, sa portfoliom i životnom istorijom kako Marija tako i Marina, nemam nikakvih sumnji u izbor koji je ovog puta napravila; taj izbor ne samo da je najbolji, nego je i jedini moguć. Marina Abramović i Joko Ono su moji uzori među zivim ženskim umetnicama, uspešno su izbegle zamke slave i taštine, i pobedile patnju.

    Marina se ovog meseca vraća u Beograd, nakon 45 godina izgnanstva, kao na dugogodišnju kaznu osuđeni jeretik koji je najzad doživeo da bude uzdignut u neprikosnoven status božanstva. Konačno njena velika, prava postavka u Muzeju savremene umetnosti kraj Dunava, gde će joj dobrodošlicu poželeti mnogobrojne poznate ličnosti, prijatelji i, naravno, političari. Podrazumeva se da će tu isto tako biti i njenih lokalnih neprijatelja i dežurnih kritičara, u punoj spremi, sa istaknutim nacionalističkim zastavama.

    Marina se ovog meseca vraća u Beograd, nakon 45 godina izgnanstva, kao na dugogodišnju kaznu osuđeni jeretik koji je najzad doživeo da bude uzdignut u neprikosnoven status božanstva
    Marina se ovog meseca vraća u Beograd, nakon 45 godina izgnanstva, kao na dugogodišnju kaznu osuđeni jeretik koji je najzad doživeo da bude uzdignut u neprikosnoven status božanstva

    Ova izložba biće performans već po sebi i za sebe: život je umetnost i umetnost je život, kako glasi čuveni konceptualistički kredo. U ovom slučaju, biće to neka vrsta vorholovske reminescencije na bivšu Jugoslaviju, u ključu gesla “umetnost je život”, sećanje na Beograd iz Marinine mladosti, na underground pozornicu neke artističke fabrike, zapuštene, čudne i opskurne, gde tri umetnika izvode predstavu za publiku od dvoje ljudi, a svako snimanje je striktno zabranjeno… Uverena sam da ovom performansu zacelo neće nedostajati ni ona naglašena melanholija koja odlikuje poslednji tom Prustovog remek-dela “U traganju za izgubljenim vremenom”.

    Hoće li se ti umetnici uzajamno prepoznati, hoće li biti u stanju sagledati sebe nakon svih ovih ratova, omraza, smrti nacije i kraja svakog socijalnog reda? Hoće li imati hrabrosti da se pozdrave sa svojom prošlošću i da joj poruče nepovratno “zbogom”? Videćemo.

    I ja ću biti tamo među publikom, u drugom redu, odakle ću da posmatram Marinu kako performativno prikazuje, kao i uvek, priču o svom životu. Kada sam je poslednji put gledala u Torinu, pričala je o svom umetničkom kredu (njen veoma sentimentalni govor završio se u suzama). Rekla je: “Verujem u telepatiju, ne u tehnologiju”. Danas se bavi i tehnološkom umetnošću, pa se pitam, šta se u međuvremenu desilo sa telepatijom? Verujem njenom instinktu čak i kada Marina greši! Kreativnost ne mora uvek po svaku cenu da bude tačna, dovoljno je da bude smela!

    U svom nedavnom „Pismu Srbiji”, objavljenom u ovdašnjem nedeljniku, napisala je: “Rodila sam se i živela u Srbiji 29 godina. Vraćala sam se samo da posetim porodicu. Poslednji put sam ovde samostalno izlagala pre 45 godina. Sada, skoro pola veka kasnije, želim da pokažem, naročito novoj generaciji, šta sam radila sve ove godine. I to ne samo mladoj generaciji umetnika već i svim mladima koji su zainteresovani za umetnost. Htela bih kroz svoj rad da osete koliko je važno rizikovati, kao i koliko je važno sagledati širu sliku i imati velike snove bez obzira na sve“.

    Tokom čuvenog performansa “The Artist is Present” u njujorškom Muzeju moderne umetnosti, gde je Marina Abramović satima sedela, oči u oči, naspram gostiju iz publike, danima stolica naspram nje nijednog trena nije zvrjala prazna
    Tokom čuvenog performansa “The Artist is Present” u njujorškom Muzeju moderne umetnosti, gde je Marina Abramović satima sedela, oči u oči, naspram gostiju iz publike, danima stolica naspram nje nijednog trena nije zvrjala prazna

    U tom pismu ona govori o značaju neuspelih projekata kako bi umetnica pronašla svoj put, o potrebi da se nikad ne odbaci nemoguće. (Ja sam već sam sastavila listu mojih omiljenih “neuspelih“ projekata, radova što su osvojili drugo mesto, a u čijem žiriju sam i sama učestvovala. Vreme je pokazalo koliko je čest slučaj da su drugoplasirani radovi zapravo daleko inventivniji, dragoceniji i više okrenuti budućnosti nego izvikani pobednici, čije je prvo mesto izgledalo neupitno.)

    Marina  govori kako je imala sreću da rano otkrije kako je njena prava umetnička vokacija  performans,  bilo kao nekad na početku, za uzak krug poštovalaca ili kao danas, kada je ceo svet njena publika. U tom pogledu, od naročitog značaja su njeni dugotrajni performansi, koji u sebi već nose transformativnu energiju samog života. Performans je umetnost uživo, ne nešto što se prethodno beleži, kao video ili pisanje teksta. Performans oživljavaju ljudi koji u njemu učestvuju, oni ga na neki način sami sobom žive mada nisu autori umetničkog dela. Marina zatim kaže, kako da je obraćala pažnju šta drugi pišu o njoj, nikad ne bi izašla iz sobe. Kad je napunila šezdesetu, dokazala je da sve što joj je potrebno jeste jedna soba i dve stolice. To je njen čuveni performans “The Artist is Present” u njujorškom Muzeju moderne umetnosti, gde je  satima sedela, oči u oči, naspram gostiju iz publike. Danima ta stolica nijednog trena nije zvrjala prazna. Velika povratnička Marinina izložba u Beogradu biće njena najveća retrospektiva do danas, koja će samo učvrstiti njen status popularne zvezde i proširiti ga i na današnju Srbiju. Nakon što su decenijama ovde brižljivo zaobilazili njeno ime, praveći se kao da ona i ne postoji, najzad je kucnuo čas da je svi javno priznaju, od političara do običnog sveta. Ona i Novak Đoković postali su kraljica i kralj novog srpskog nacionalnog imidža. Neko u tome može videti nezdrav spoj umetničke i sportske manije, aristokratsko bekstvo u zamišljene prostore iznad običnog, prljavog krda, ali smatram da dobre vesti o srpskoj kulturi valja oberučke prihvatiti, kad god se desile. Muzej savremene umetnosti na dunavskom keju godinama je predstavljao trošnu građevinu u raspadu, da bi nedavno ponovo bio otvoren u svom punom sjaju. Zašto njegovi posetioci danas ne bi uživali u Marininoj Olimpijadi?

    Muzej savremene umetnosti na dunavskom keju godinama je predstavljao trošnu građevinu u raspadu, da bi nedavno bio ponovo otvoren u svom punom sjaju. Zašto posetioci danas ne bi uživali u Marininoj Olimpijadi?
    Muzej savremene umetnosti na dunavskom keju godinama je predstavljao trošnu građevinu u raspadu, da bi nedavno bio ponovo otvoren u svom punom sjaju. Zašto posetioci danas ne bi uživali u Marininoj Olimpijadi?

    I sama sam u neku ruku izgnanica iz Srbije, ozloglašena aktivistkinja i umetnica sa Balkana, opterećenog viškom istorije, i zato sam srećna što je Marina Abramović odavno već postala globalna znamenitost, a i Novak Đoković zna itekako da rukuje teniskim reketom. I pitam se da li postoji već neka nova, još nepoznata Marina Abramović koja se krije u nekoj nevidljivoj niši našeg XXI veka? U Beogradu nije retkost sresti kraljicu vilu, a i znamo da se samo sa periferije jasno vidi centar. Samo sa velike udaljenosti pogodi se meta.

     
  • zokster 00:58 on 13/06/2019 Permalink |  

    Šest meseci protesta 

    Ovih dana navršava se ravno šest meseci otkako su u Srbiji počeli građanski protesti, nastali kao vaninstitucionalna buntovna gesta erodirane srednje klase protiv postojećeg stanja stvari. Bio je to, kako izgleda, poslednji trzaj pauperisanih gubitnika tranzicije u prograđanskom, modernizatorskom smeru. Međutim, kao i toliko puta dosad, pozitivna reformska energija negde usput iscurila je i nestala kao malo vode u pesku (zahvaljujući pre svega borbi za prevlast unutar podeljenog vođstva opozicije) – naime, svedoci smo danas kako ti protesti sve više jenjavaju. U početku prepoznati kao izraz neslaganja sa politikom aktuelne vlasti, njihov zamah kao da je vremenom potrošen; akumulisana energija nije se izlila dalje od formiranja tzv. »Slobodnih zona« (po uzoru na slične proteste u Crnoj Gori i Albaniji), sa belim šatorima, koju predstavnici opozicije, u nedostatku ičeg boljeg, proglašavaju vidljivim znakom pobede, simbolično seljakajući te čadore po gradovima Srbije, predstavljajući ih kao male oaze buduće »oslobođene Srbije«. Autor ovih redaka bio je u prilici nedavno da poseti jednu od tih »Slobodnih zona« u glavnom gradu, onu u Pionirskom parku kod Predsedništva Srbije; u praznom šatoru, mladić i devojka (očito dežurni čuvari) pokušavali su da upale gomilicu naslaganog papira ispred sebe kako bi dimom rasterali komarce koji su se to večeri rojili u ogromnom broju. Ispred, neki dvogodišnjak se zabavljao bauljajući po plastificiranom transparentu, položenom na travi, na kojem je pisalo: »Ni Kurta, ni Murta«. Iznad ulaza u šator visio je natpis »NE u NATO!« Nedostajala je samo još neka crkvena relikvija pa da (građanski) utisak beznađa bude potpun.

    Dva glavna razloga stoje iza neuspelih protesta: ekskluzivitet postojećih opozicionih stranaka i njihov nerešen odnos prema pitanju Kosova. Pod »ekskluzivitetom« valja shvatiti svojevrsnu zatvorenost opozicije, nesklonost da svoje polje političke borbe podeli sa nekim novim snagama, kadrim da poremete već postojeći odnos moći. Reč je o urođenom konzervatizmu koji, iako navodno za promene, uvek teži pre dobro poznatom, uhodanom status kvou. Više od svrgavanja aktuelne vlasti njih zanima pitanje hoće li se možda iskristalisati neka nova politička snaga, koja bi od njih mogla da preuzme barjak opozicionog predvodništva. Otud i netrpeljivost prema »novim licima«, otud i onakav sunovrat Saše Jankovića, kome su dojučerašnji saborci vrlo spremno, preko noći, okrenuli leđa. Glavno pitanje opozicije je stoga pitanje neformalnog vođstva, publiciteta, ukratko, pitanje percepcije u javnosti. Prelomni trenutak u transformaciji nenasilnih građanskih protesta u jasno stranačke, gde neće biti isključena ni mogućnost nasilja, desio se upadom u RTS; taj farsični upad, »neuspeli puč«, kako ga zove reditelj Kokan Mladenović, nije imao za cilj ništa drugo nego da ustoliči Đilasa kao neformalnog lidera opozicije i Boška Obradovića iz Dveri, kao njegovu udarnu pesnicu. Tim ekstralegalnim upadom nije »propuštena šansa da se uspostavi jasan koncept i realni ciljevi« protesta, kako tvrdi reditelj Mladenović, već je ceo događaj ostao u domenu gde mu je i mesto: bila je to nepotrebna farsa, na ivici opasnog, koja je za najblažu posledicu mogla imati ljotićevske panegirike u informativnom programu, kao jedini jasan koncept i realan cilj. 
    Drugi razlog koji stoji iza neuspelih protesta su maksimalistički zahtevi opozicije oko Kosova; pledirajući za zamrznuti konflikt u ovoj ili onoj formi, na tragu Memoranduma i starostavnih crkvenih adeta, opozicija je ušla u svojevrsni klinč sa vlašću, dajući ovoj poslednjoj alibi za nedopustivo usporavanje evropskih integracija. Vredno je još jednom istaći: ono što mi doživljavamo kao ekskluzivno pitanje naše spoljne politike (članstvo u EU), iz aspekta evropske bezbednosti je duboko unutarnje pitanje, koje se što pre mora jasno zatvoriti; regionalni mir i stabilnost moraju biti uspostavljeni na Balkanu, milom ili silom. Jedine stranke koje su u pogledu Kosova pokazale nesumnjivu političku zrelost su Jovanovićev LDP i Građansko demokratski forum Aleksandra Olenika, napravivši jasan građanski otklon prema Đilasovom nacionalističkom bloku oko SzS. »Nije pitanje da li ćemo priznati Kosovo, nego kada i na koji način ćemo to učiniti«, izjavio je Olenik. 
    U svetlu tih evidentnih istina valja razumeti i poruku istoričara Nikole Samardžića: “Naše društvo, s celim jugoslovenskim prostorom, i dalje ima šansu da institucije, politiku i ekonomiju uvede u mapu evropskog puta koju konkretizuje 35 poglavlja u pregovorima sa Evropskom unijom. Na taj put se Srbija sama obavezala, ali i odustala u nedostatku znanja, hrabrosti i energije da se suoči sama sa sobom”. 

     
    • milodan6 12:30 on 13/06/2019 Permalink | Log in to Reply

      Kada se i ako obelodani sprega vlasti sa kriminalom svih nivoa, uključujući i huligane, zatim, korumpiranost vlasti na svim nivoima (sa konkretnim navođenjem koruptivnih slučajeva), kada se, a ima indicija, dokaže povezanost vlasti sa ubistvom Olivera Ivanovića – a tome ide u prilog zaštita Milana Radoičića, razlozi siromaštva ogromne većine stanovništva, “funkcionisanje” institucija države Srbije (prevashodno policija, Tužilaštvo, pravosuđe), povezanost vlasti Srbije i Kosova i pored fingirane “svađe” u javnosti i sve to potvrđeno od straane međunarodne zajednice sa navođenjem KOMKRETNIH slučajeva i tako dalje i tome slično – stvoriće se kritična masa, koja će ozbiljno uzdrmati ovu vlast, samim tim i njen brzi pad.

      Like

    • milodan6 12:10 on 14/06/2019 Permalink | Log in to Reply

      Hm! Videvši jedan tekst u današnjem Danas-u gornji tekst poprima sasvim drugi kontekst. Ali dobro, sve se menja sema kamenja. Izgleda – i mene. Sinoć na Jutjubu Jovo Bakić hvali spoljnu politiku Aleksandra Vučića. Svašta!
      Dva razočaranja u tako kratkom vremenskom periodu je previše za mene.
      Vi?
      Kako ‘oćete!

      Liked by 1 person

      • tezej 19:02 on 14/06/2019 Permalink | Log in to Reply

        Dragi Milodane,
        sve ove jadne balkanske zemljice imaju isti problem: nedostatak jednakosti svih , nepostojanje vladavine prava i najvaznije-ove su zemlje neslobodna drustva.Kako nema slobode, nema ni kriticke javnosti, a time ni javnih mnjenja( ne singular nego plural.)Zato ne moze biti ni kriticke mase.U Bosni se odavno prestalo vjerovati u to; vi kasnite sa spoznajama.Ulica nece rijesiti nista, a ni izbori, koji ne samo da su namjesteni, vec ne nude u politickim opcijama izlaz.
        Mi smo zarobljene drzave.

        Liked by 1 person

  • zokster 22:46 on 03/06/2019 Permalink |  

    Darko Cvijetić: Stid širok kao Drina (II deo) 

    Razgovor vodio: Zoran Janić

    Antidot: Činjenica je da je previše žrtava bilo u poslednjim ratovima – kako uopšte da se poezija nosi s time? Zbignjev Herbert u jednoj pesmi, govoreći o stradalima (i brojkama koje to numerički izražavaju), iznosi sledeći uvid: “brojka nula na kraju pretvara ih u apstrakciju”. U Vašoj poeziji “aritmetika saosećanja” uvek je vezana za konkretnog pojedinca i njegov neponovljivi udes, odbacujete programski nule?

    Govoreći o jedinstvenosti pojedinačne tragedije, dvaju se stvari prisjećam iz citativne biologije – misao o nuli kao umišljenoj točki koja se napuhuje u beznačajnost ili pak ona davno već čuvena pripovjest o Hipasu sa Metaponta, koji je otkrivajući tajne Pitagorejaca zbog izdaje završio utopljen u moru, i to još 430 godina prije Krista.

    Naime, Pitagorejci su učili da je u temelju svega Monada, broj Jedan. Monada, dakako, i nije broj, nego princip i načelo. U nju, Jedan emanira umanjujući se, tako da Dva nije dvostruko više od Jedan, već dvostruko manje. 

    Monada se unizila, baš kao što će se četiri stoljeća kasnije Riječ uniziti do tjelesnosti a Božanstvo do muke Križa. Očito, riječ je o Padu, Iskonskome grijehu, o diobi Jednoga na Dobro i Zlo. Jedno se dakle ponizilo do Dvojine, do Mnoštva, i tako palo u grijeh.

    Hipas je počinio grijeh izdaje, razglasio postojanje iracionalnih brojeva, unio u svijet tankoćutan nemir, navodeći pomisao na njegovu nepopravljivu nerazumnost. Pitagorejci su ga udavili u moru.

    Dakle, Jedan je već udes, neponovljivi udes pada u Dvojinu.

    Tako moje pjevanje u istoj „aritmetici suosjećanja“ vežući se za konkretnog pojedinca, odmah upjevava i njegov Pad, njegov tragizam. 

    Taj Jedan jest sadržilac kojem dodane nule ne uvećavaju nesreću, jer on već obitava u nesreći po sebi.

    Poezija se nosi s time unoseći Milost ka tome Jednom, jer on jest projekcija Mnoštva.

    Milost dakle, kao aritmetika empatije za Jednog.

    Taj Jedan, težak je za jednu suzu koliko i za jedan metak.

    On se izdvaja iz rafala noseći istu količinu smrti, istu količinu nesreće i potrebuje istu količinu Ljubavi.

    Tako nas je učio Borhes da nas je učio Isus.

    Antidot: Svetu je potrebna Milost kao i Pravda (“harmoniju sfera” čuju eventualno samo retki pojedinci). Kakav je to svet gde čak i Haški tribunal iskazuje nedostatak empatije prema žrtvama? Godine 2005. Tribunal je naložio spaljivanje ličnih predmeta srebreničkih žrtava, iskopanih iz masovnih grobnica, iz “higijenskih razloga”? Da cinizam bude veći, kontejner sa predmetima spaljen je na gradskom smetlištu.

    (More …)
     
  • jasminatesanovic 08:20 on 24/05/2019 Permalink |  

    DRUG-CA ZENA, SKC BELGRADE 1978 

    Virtual Vita Nuova

    RAW FOOTAGE FROM THE FIRST INTERNATIONAL FEMINIST CONFERENCE IN EASTERN EUROPE , BELGRADE 1978
    DRUG-ca ZENA, prva feministicka konferencija izvan zapada, kod nas u Beogradu SKC. Bila sam jedna od organizatorki i snimala: materjal je stajao u garazi, razmagnetisale su se trake, Sony trakas portable sistem sam kupila tada koji me je kostao vise nego da sam polozila kredit za stan! Onda nedavno dobre vile, al profesionalne, iz Friulija su mi trazile da prebace u nov format sve sto je ostalo od mojih traka, za dokumentaciju njihovu i nasu! Evo Drug-ca zena snimak…mnoge zene su umrle, neke nestale…slika je losa, al ton je dobar…materijal nije montiran…za sada stoji samo kao dokument
    Dunja Blazevic otvaranje Drug-ca Zena I, SKC 1978 from Jasmina Tesanovic on Vimeo.
    DRUG-CA Zena II, Studentski kulturni centar, Beograd 1978/ 2 from Jasmina Tesanovic on Vimeo.
    DRUG-CA III- SKC 1978 Beograd from Jasmina Tesanovic on Vimeo.
    Drug CA…

    View original post 20 more words

     
  • admin 22:18 on 26/04/2019 Permalink |  

    Erik Gordi: Kako iz začaranog kruga mržnje i izolacije? 

    Razgovor vodio: Zoran Janić

    Profesor političke i kulturne sociologije na Univerzitetskom londoskom koledžu, Erik Gordi (Eric Gordy) poslednjih godina bio je koordinator i istraživač u projektu INFORM – “Smanjivanje raskoraka između formalnih i neformalnih institucija na Zapadnom Balkanu”, u okviru kojeg je u poslednje 3 godine učestvovalo 40 istraživača u 9 zemalja. Poznat kao odličan poznavalac balkanskih prilika, u intervjuu za Antidot profesor Gordi je pružio prikaz aktuelnih političkih, društvenih i kulturnih procesa u regionu Zapadnog Balkana.

    Antidot: Gostujući nedavno na Televiziji N1 izjavili ste kako je “neformalnost ono što, u stvari, čini život”. Dozvolite stoga da ovaj razgovor započnem jednim neformalnim pitanjem: “Otkud profesor Erik Gordi u Beogradu? Kako se uopšte javilo Vaše interesovanje za politički život ovog dela Evrope i Balkana?”

    Često dobijam to pitanje, mada mi se katkad čini da je to šifrovan način da me ljudi pitaju “za koga stvarno radiš i koji je tvoj tajni zadatak?” ili “šta ti treba da se bakćeš s nama kad tamo imaš komforan život?” Iza oba pitanja leži pretpostavka, možda valjana, da mora da postoji neki čudan razlog da bi se neko bavio dalekim i malim zemljama.

    I postoji. Od mladih dana me fasciniraju nefunkcionalni politički sistemi i tzv. “bolesna” društva. Postoji popularna predstava da su ti ambijenti jako dramatični, da političari tamo stalno proizvode neko ludilo i da policija hapsi i maltretira sve naokolo. A, u stvari, to i nije tako dramatičan ambijent. Ljudi rade, piju kafu, ručaju, žive svoje živote na normalan i banalan način — samo što su primorani da mnoge stvari ignorišu i da se prave da je normalno sve ono što nije. I to znači da male stvari, sve te sitnice koje činu “kulturu,” usled toga dobijaju puno više na značaju.  (More …)

     
  • admin 21:27 on 26/04/2019 Permalink |  

    SAMOUBISTVO TRUDBENIKA U PRASKOZORJE PRAZNIKA RADA 

    Bio nam je komšija i to prvi komšija, vrata do vrata. Živeli smo složno, kao najbolji prijatelji, kao rođaci. Imao je četrdeset i tri godine, ali je izgledao neuporedivo stariji. Nikad ružna reč među nama, nikad povišen glas. Boljeg suseda nikad nismo imali. Bio je povučen, živeo je sam. Radio je mnogo. Ceo njegov život bio je posvećen radu. Nije mu bilo teško da ponese stvari sa pijace ili prodavnice, starijim komšinicama na višim spratovima. Torbe i kofere, kada smo putovali nekud.

    Deca su ga obožavala i on njih. Bacao ih je u vis i spuštao na zemlju. Dozvoljavao im je da ga tetoviraju po rukama i grudima, raznim natpisima koji se viđaju po zidovima zgrada:  Čeda voli Smiljku, Jasna voli Pjera, Mujice majstore, Štefica lafica… 

    (More …)

     
  • admin 20:52 on 23/04/2019 Permalink |
    Tags: , , , ,   

    Video – Svedočenje Lakića Đorovića od 8. 7. 2014. 


    Lakić-Đorović: Intervju za BH Dane I i II deo
    (More …)

     
  • admin 19:54 on 23/04/2019 Permalink |
    Tags: ,   

    'Mućni glavom' – Gost u emisiji Lakić Djorović 

    Svedočenja potpukovnika Lakića Đorovića

    “U kontekstu suđenja bivšem direktoru Radio Televizije Srbije Dragoljubu Milanoviću, krajem juna 2001, istražni sudija Okružnog suda u Beogradu Vučko Mirčić obraća se Ministarstvu odbrane, tražeći dve stvari:
    1. da se službenici koji su se bavili odbranom u RTS-u oslobode čuvanja službene i vojne tajne;
    2. da odgovori da li ga je NATO ili neka članica tog vojnog saveza upozorila da će RTS biti bombardovan 23. aprila 1999.

    Nakon više od dva meseca, Sektor za civilnu odbranu, koji je po zakonu, u ratnim uslovima, u okviru Ministarstva odbrane bio nadležan za Televiziju Srbije, kao za sistem od velikog značaja za odbranu zemlje, obraća se Pravnoj upravi tog istog ministarstva, dostavljajući joj zahtev istražnog sudije Mirčića i jedan akt Sekretarijata ministarstva. Sekretarijat u tom aktu naređuje Sektoru civilne odbrane da razmotri zahtev istražnog sudije i da u saradnji s organima bezbijednosti dostavi svoj stav po tom pitanju. Dakle, odgovarajuću naredbu dobili su i organi bezbijednosti.
    (More …)

     
    • batabatic 23:28 on 24/04/2019 Permalink | Log in to Reply

      Reblogged this on batabatic.

      Like

    • milodan6 21:19 on 25/04/2019 Permalink | Log in to Reply

      Ne znam kojim povodom, pre godinu-dve, pitao sam tvitom Šutanovca – kako je dopustio da se za načelnika GŠ VS postavi osumnjičeni ratni zločinac Ljubiša Diković – našta mi je on ‘ladno odgovorio da je “prošao bezbednosne povere”.

      Like

      • ljudisustoka 17:12 on 27/07/2019 Permalink | Log in to Reply

        Milodane milo ime, Ti s,i i takvi kao ti u totalnoj manjini nazalost, moj naklon Tebi kao covjeku. Ti mi dodjes kao TOMA Zdravkovic. Sve najbolje od Ljudisustoka. U rangu si mi sa pok. Srdjom Popovicem. Naklon do poda tebi.

        Like

    • ljudisustoka 16:57 on 27/07/2019 Permalink | Log in to Reply


      Na 1 00, “nije sporno da je to bombardovanje bilo zlocinacko”, ma mars u tri picke materine, trebalo vas je rastaviti u osnovne sastojke. Kretenu jedan. Danas bi bili mozda normalna drzava. Lakicu skidam kapu.

      Like

  • admin 22:14 on 22/04/2019 Permalink |  

    23. april 1999. godine u 2:06. VREME KADA RTS UBIJA “SVOJE” 

    Uvek sam se pitao: Ko su ti ljudi, koji vode svoju decu kući, a ostalu, unezverenu, preplašenu na smrt, ostave da zauvek nestanu? Koja su to deca, koja ostavljaju drugu decu, koja nemaju tako moćne roditelje? Ko ste vi iz mraka, koji vodite ovu zemlju?  Koja snaga ove zemlje?  Koje mračne sile?

    Sirene za vazdušnu opasnost oglašavaju se u u 21.26. Unutrašnje i spoljne kamere se isključuju. Svi najviši rukovodioci napuštaju na vreme zgradu televizije.

    Celokupno tadašnje rukovodstvo RTS, ovog puta, kao glavni organizator i producent, u koprodukciji sa NATO paktom, stiže samo nekoliko minuta nakon najmonstruoznijeg, zločina, streljanja svojih radnika. Stižu u istom trenutku, u svojim limuzinama i sa svojim šoferima. Znali su. Bili su tu. Negde u blizini. U mraku. Tu su najsigurniji. Plaše se dana i svetlosti i pevca i glogovog kolca.

    Izlaze iz mraka Tašmajdanskog parka, gde su čekali  da snime rušenje i smrt žrtvovanih radnika RTS. Trči kamerman, tonac, urednik, trči čitava ekipa prema užasu i vrište… Ton – Ide! Kamera – Ide… Akcija! Klaper udara u klapu – Ubistvo radnika RTS! Scena prva. Kadar… Snimaj, ne pitamo šta košta! Narod plaća!

    Kada je smrt doletela, zastala je iznad zgrade u jednom trenu, kao da se pitala: Gospode, da li je moguće da ima takvih zlikovaca koji me šalju ovde i onih još gorih što pomoću nas ubijaju svoje. Da ih ostave uterane u tor, kao nevine ovce spremne za klanje.

    Te noći izvršeno je streljanje mučenika,žrtvovanih za mali, prljavi, smrdljivi propagandni rat, koji će ubiti Srbiju i njenu već odavno mrtvu ekonomiju, ubiti moral i mozak koji postaje degenerisan borbom protiv svakog, a najviše svojih.

    To streljanje svedoči o poslednjoj fazi dehumanizacije tog istog društva, u kojem pojedinac, već odavno ništa ne znači i gde je Srbija sa Miloševićem dosegla najdublji nivo nepovratne samodestrukcije.  

    Setili se posle dvadeset godina da sazidaju memorijalni centar streljanim radnicima RTS. 

    Porodicama streljanih radnika nije potreban memorijalni centar, njima je potrebna  Istina i Pravda…  Pravda kao temelj svake države. Pravda koja nosi zemlje i gradove. koju čekaju dvadeset godina i koju država i sve protekle vlasti, pa i ova današnja, perfidno izbegavaju da sprovedu, čekajući da svi završe svoje živote prirodnim putem, pa da proglase slučaj zastarelim.

    Porodice zahtevaju da se kazne, za svoj stravični zločin, svi oni koji su znali da će biti bombardovana zgrada RTS. To su, državno i vojno rukovodstvo zločinačkog režima i pod komandom Slobodana Miloševića i SPS i njegove žene i njezine ubilačke igračke JUL, koja je tada strahovladala RTS.  Pojedinci, imaju značajnu ulogu i u današnjoj vlasti.

    Njihov memorijalni centar je u njihovim glavama, u srcu, mislima, snovima. On je tamo gde su streljani njihovi jedini i najmiliji i u čijoj blizini je pozorište za decu, koju oni neče nikada imati, niti videti više.

    Za one druge, memorijalni centar je jedno nepotrebno zdanje, koje će odneti novac, a doneti samo stalni strah od krivice.

    Noću, tamo gore, gde su u trenutku svi nestali, doleću golubovi da prespavaju. Vetrovi pokušavaju da odnesu jednu žutu pocepanu zavesu, koja uporno leprša. Dve stolice i nečujna golema tuga i jauci koji izlaze iz tih zidova. Tu su njihove duše…

    Tako treba i da ostane. Da niko ne skrnavi mesto gde su streljani od strane onih, koji su govorili njihov jezik, imali imena slična njihovim, radili svaki dan s njima i videli ih mrtve dok su oni još bili živi. To je ono što najviše razdire dušu i boli.

    Pre godinu dana, kao i svih proteklih godina, stajale su porodice pod vedrim nebom i mesecom, na ovom istom mestu.  

    Stajalo je rukovodstvo RTS prošle godine, a možda će i večeras, po dužnosti, ne osećajući ništa, sem aprliske jutarnje hladnoće i pitanja: Kad će već jednom ovo da se završi, pa da idemo kući ?

    U vojnom Operativnom centru u Podgorici, presretnuta je i dešifrovana poruku iz Avijana, o predstojećem napadu na RTS. Poruka je istog dana 22. aprila, dan pre bombardovanja RTS, prosleđena Operativnom centru u Beogradu. 

    Tu joj se gubi svaki trag… Kao i Srbiji. 

    Smrt ne postoji. Ljudi umiru tek kad ih svi zaborave 

                                                                        Čedomir Petrović dramski umetnik

     
  • zokster 21:32 on 22/04/2019 Permalink |  

    Sumorni jubilej: 20 godina od bombardovanja RTS 

    Piše: Zoran Janić

    Bliži se 20-ta godišnjica NATO napada na RTS, a taj sumorni jubilej i dalje je u znaku nerazjašnjenih okolnosti koje su dovele do smrti 16-oro tehničkih radnika Televizije u tragičnoj noći od 23. aprila 1999. Sudski postupak praktično ni dan-danas još nije otvoren, kao ni istraga, zbog čega porodice nastradalih trpe dodatne duševne boli. U odvojenom procesu osuđen je jedino bivši direktor RTS-a Dragoljub Milanović, koji je osuđen na 10 godina; izdržao je punu kaznu i danas je slobodan čovek. Nedopustiva je činjenica da je Tužilaštvo, u stvari, donelo odluku da prekine istragu koju su zahtevale porodice nastradalih (jasno je da Milanović nije mogao na svoju ruku da se ogluši o naredbu Savezne vlade o evakuaciji) na način koji ne poznaju savremena teorija ni praksa prava; istražni postupak je navodno „zamrznut“, čime je Više javno tužilaštvo u Beogradu (bivše vojno odeljenje) zapravo sprečilo porodice žrtava da istragu dalje vode same ili da se žale na odluku o prekidu. U tom „zamrznutom“ stanju istraga stoji već punih sedam godina.

    (More …)

     
c
Compose new post
j
Next post/Next comment
k
Previous post/Previous comment
r
Reply
e
Edit
o
Show/Hide comments
t
Go to top
l
Go to login
h
Show/Hide help
shift + esc
Cancel
%d bloggers like this: