Nova sezona balkanske tragedije biće u najmanju ruku na nivou prethodne

“…njegova strategija ima još jednu fatalnu konstrukcionu grešku: kao i svojevremeno Milošević, vjeruje da će nacionalizam koji udarnički raspiruje moći ugasiti onog trena kada procijeni da mu više ne treba za očuvanje lične vlasti. Ne shvata da će, kada dođe taj trenutak, imati pred sobom samo dvije mogućnosti, a obje katastrofalne: da bude sluga tog nacionalizma kojeg više ne kontroliše i, druga, da bude njegova žrtva.”

Dugogodišnji novinar, osnivač i nekadašnji urednik sarajevskog nedeljnika Dani, pre nekoliko godina napustio je novinarstvo i živi od advokature. Za sebe ipak kaže da je “liječeni novinar”.

U svom dnevniku, Pećanin je utvrdio da ga “obuzme tuga” kada poredi “današnje i novinarstvo kojim smo se bavili mi u Danima”. I nažalost je u pravu, sa setom se sećamo nekih sjajnih medija iz devedesetih i s početka dvehiljaditih koji danas ne postoje ili koji ne liče na sebe.

Nedavno je analizirao i političku situaciju u BiH i regionu, i njegova predviđanja nisu optimistična. Utvrdio je da postoje brojne analogije između onoga što se dešava danas i onoga što se dešavalo s početka devedesetih. Podsetio je na izreku: “Ako nešto hoda kao patka, kvače kao patka, izgleda kao patka – onda je to patka!”

U jednom tekstu, nedavno, napravili ste poređenje 2018. godine sa godinom 1992, odnosno godinom priprema i početka rata u BiH. Istovremeno, sve izgleda kao da ovi prostori suštinski nikada i nisu izašli iz ratnog stanja: veoma slična retorika političara, jezivi napisi u medijima, interiorizovani nacionalizam… Da li se to možda tragedija pretvorila u farsu, kako neki tvrde, ili su pred nama nove tragedije?

– Nažalost, ne mislim da je promijenjen žanr u kojem se odvijaju naši životi. Radi se o tome da ubrzano stvara ambijent za nastavak tragedije iz devedesetih. “Glavni junak” serijala iz devedesetih je u Aleksandru Vučiću dobio više nego dostojnu zamjenu. Ako on iz bilo kojeg razloga ne bude odgovorio ulozi na način na koji ljubitelji Bećkovićevog poema o ćeranju od njega očekuju, kao zapete puške čekaju Milorad Dodik, Vuk Jeremić, Vojislav Šešelj i ostali opozicionari iz iste klase. A i evropsko i globalno geopolitičko okruženje garantiraju da će “nova sezona” balkanske tragedije u najmanju ruku biti na nivou prethodne. I samo se još čeka twiter sa željenom porukom da scenarij iz Kremlja, uz pomoć vjetrova sa Bosfora, krene u realizaciju.

Međutim, još uvek, čini se, postoji, i to ne samo u Srbiji, iluzija da je Aleksandar Vučić čovek koji će dovesti do regionalne stabilnosti. Čak i ako bismo apstrahovali njegovu ultranacionalističku i ratnohuškačku prošlost (a to očigledno nije samo prošlost), otkako je on na vlasti međunacionalni odnosi u regionu su dramatično pogoršani. Kako objasniti taj apsurd?

– Čak i ako nije prividan, mislim da se apsurd može objasniti. Naime, Aleksandar Vučić, unatoč žestokoj konkurenciji, jeste jedini među liderima neslavne (č)et(n)ičke reputacije koji raspolaže tolikom efektivnom moći da zapali region – dakle i Kosovo i Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru i Makedoniju. Ovo što on radi – raspirivanje mržnje prema susjedima, pružanje podrške Dodiku, kriminalizacija opozicije i medija u Srbiji – jeste u funkciji lakšeg “gutanja najveće žive žabe”, o čemu je govorio pokojni premijer Đinđić. Očito je da svojom – u osnovi – ratnohuškačkom politikom pokušava anastezirati većinsko srpsko stajalište koje ne prihvata činjenicu da je Kosovo za Srbiju izgubljeno. Međutim, Kosovo nije, ne bi moralo i ne bi trebalo biti izgubljeno za Srbe. Apsurdno jeste to što upravo svojim zalaganjem za etno-teritorijalnu razmjenu sa Hašimom Tačijem on, Vučić, Srbima otima Kosovo. Osim ovoga, njegova strategija ima još jednu fatalnu konstrukcionu grešku: kao i svojevremeno Milošević, vjeruje da će nacionalizam koji udarnički raspiruje moći ugasiti onog trena kada procijeni da mu više ne treba za očuvanje lične vlasti. Ne shvata da će, kada dođe taj trenutak, imati pred sobom samo dvije mogućnosti, a obje katastrofalne: da bude sluga tog nacionalizma kojeg više ne kontroliše i, druga, da bude njegova žrtva.

Vučićeva strategija ima još jednu fatalnu konstrukcionu grešku: kao i svojevremeno Milošević, vjeruje da će nacionalizam koji udarnički raspiruje moći ugasiti onog trena kada procijeni da mu više ne treba za očuvanje lične vlasti

Niste više, bar ne na dnevnom nivou, u novinarstvu i uglavnom se, ako se ne varam, bavite advokaturom. Ipak, pažljivo pratite medijske dešavanja i u BiH i u regionu. Kako biste okarakterisali ono što se danas dešava u medijima u odnosu na devedesete i dvehiljadite, kada ste vodili Dane, nesumnjivo jedan od najboljih nedeljnika na prostorima bivše SFRJ?

– Da, uspješno se bavim advokaturom, ali bez zadovoljstva koje mi je pružalo novinarstvo. Kad se ugasio splitski Feral Tribune, bio sam očajan, jer sam znao da je to početak gašenja svjetla u našoj “balkanskoj krčmi”. Nažalost, nisam se prevario. Pogledajte samo sudbinu B-92 ili podgoričkih Vijesti, amblematičnih primjera gašenja sjajnog medija, odnosno karikaturalne tranzicije u tajkunsko-kriminalno glasilo “džuboks novinarstva”, onog koje svira po notama finansijera, bilo da se radi o Milu Đukanoviću, Soros fondaciji, Evropskoj uniji, Beogradu ili Moskvi. Generalno, radi se o sunovratu medija i novinarstva, groznijem od onoga koje je prethodilo ratovima u bivšoj Jugoslaviji.

Nedavno je bosanskohercegovački Pink promenio vlasnika, ali i dalje u BiH traje snažna dominacija i medija i kulture susednih država. S obzirom da je projekat Pink, više nego očigledno, politički projekat smišljen devedesetih, kao i da su njegove pozicije u BiH jake, kakve je posledice njegovo delovanje ostavilo na BiH?

– Ja nisam siguran da su pozicije Pinka u BiH tako jake, osim u BH Telecomu i Telekomu Republike Srpske, iz kojih već godinama kroz marketinške ugovore izvlači milione eura. Nedavno je Boro Kontić upravo na vašem portalu bio veoma precizan kada je govorio o Pinku u kontekstu “totalne promocije kiča i uspostavljanja kriterija političke ljigavosti i bezrezervne servilnosti prema vlasti” i teško da bih tome imao šta dodati. Međutim, grandiozan bh. doprinos apsolutnom regionalnom devastiranju svih profesionalnih standarda i novinarske etike, sa katastrofalnim posljedicama po ovdašnju medijsku scenu, pružio je medijski koncern Avaz Fahrudina Radončića. Udružen sa malignim uticajima najvećeg novinarskog smeća iz Beograda i Zagreba, Avaz je, zajedno sa RTV Republike Srpske, medijsku scenu BiH pretvorio u medijsko groblje, kojem častan otpor pruža nekoliko medija, poput portala zurnal.info, tacno.net, buka.com… te televizija N1 i Face TV.

N. Sejdinović (Autonomija)