Lakić Đorović: Momir Stojanović, poslanik, general – NEĆE DA SE BRANI, IZA NJEGA STOJI DRŽAVA

Momir Stojanović, poslanik, general – Prvi bezbedenjak (u daljem tekstu: PB):

• PB je sada predsednik Odbora Skupštine Srbije za kontrolu službi bezbednosti;
• ranije je bio je predsednik Odbora Skupštine Srbije za odbranu i unutrašnje poslove i

predsednik Odbor Skupštine Srbije za Kosovo i Metohiju,

• od 2003. do 2004.bio je direktor Vojno-bezbednosne agencije;
• od 1996. do 1999. načelnika Organa bezbednosti Prištinskog korpusa, gde je od 1993. do 1996. godine bio zamenik načelnika Organa bezbednosti u tom korpusu;
• PB je kao svjedok odbrane Vlastimira Đorđevića, u MKSJ svedočio 22.i 23.02.2010.

Teško narodu i džavi koja ima ovakvog obaveštajca, PB, generala i poslanika.

Sprovodeći u praksu nauku profesora Milkovskog, verujućim je neprekidno ponavljao da srpske tajne službe imaju svoje ljude u vrhu “šiptarske vlasti”, a tek je juče, iz medija, saznao -da je na međunarodnoj (crvenoj) poternici, raspisanoj na osnovu optužnice koju je pokrenuo nadležni kosovski sud iz Đakovice, protiv njega i još 16 Srba zbog osnovane sumnje da su u aprilu 1999. na Kosovu počinili zločine nad civilnim stanovništvom.

Zatečen ovakvim saznanjem, PB je novinarima (u Skupštini Srbije!?) saopštio – da je “ponosan na sve što je radio u životu”, da “nema nameru da se stavlja u poziciju da se brani, … da je podizanje Interpolove optužnice protiv njeg (PB) i još 16 ljudi iz Đakovice “politički pritisak”, te “da se nada da iza sebe imam državu koja će o tome da se odredi, jer raspisivanje ovih poternica ima za cilj da zaplaši ljude da se vraćaju na KiM i da omogućii da se njihova imovina na Kosovu razgrabi.” PB smatra da “raspisivanje poternice treba da ublaži efekte najavljenog formiranja suda za zločine OVK na KiM”.

PB je, dakle – javno predočio da neće da se brani, da se nada da država mora da stane iza njega i da ga odbrani.

Dežurni “advokati” srbijanskih zločinaca, komentarišući optužnicu, odnosno Interpolovu poternicu za svojim stranačkim kolegom, takođe su reagovali dobro uvežbanim, gotovo refleksnim mantrama.

Drug Drecun (DD)je, rekao da treba pogledati kontekst kada se podiže optužnica i da se može uočiti podudarnost sa intenziviranim pritiskom Zapada na Prištinu da usvoji zakon o formiranju Specijalnog suda.DD pojašnjava- taj sud bi trebalo da sudi pripadnicima OVK za počinjene ratne zločine, a….Što se tiče kolege Stojanovića, DD mislim da će (oni) tu imati potpuno čistu situaciju. Ono što je on radio na KIM kao načelnik službi bezbednosti i Prištinskog korpusa je dostupno. On je u nekoliko navrata bio svedok u Haškom tribunal, ja ne vidim šta sad sud u Đakovici pokušava da uradi – rekao je Drecun.

Drecun smatra da ta optužnica mora biti suočena sa kontračinjenicama, kao i da će biti oborena, jer već postoji negativno iskustvo sa ponašanjem sudova na KIM…DD je ponovio da se priča o sudu može relativizovati tako što će se umanjiti težina onoga što taj specijalni sud treba da radi.

Camarat Vulin (CV), novinarima u Prokuplju, rekao je: Srbija priznaje samo Rezoluciju 1244 kojom su regulisani svi pravni okviri ponašanja na prostoru Kosova i Metohije. Ova poternica nije slučajna i nije slučajno ni vreme, ni mesto, a nije slučajan ni izbor ljudi… Osim toga vlada u Prištini na ovaj način želi da izbegne Briselski sporazum. Od priče Hasima Tačija da će Kosovo pokrenuti tužbu za genocid pa do navodnih poternica i navodnih ratnih zločina srpskih poslanika i generala, to su načini da se zaplaše Srbi koji žele da se vrate i da im se kaže da to ne smeju da urade…. ovo je pokušaj da se zločinci proglase žrtvama, a da se žrtve predstave kao zločinci – rekao je CV.

Profesor Vojvoda Šešelj obavestio je Nebeski narod – PB nije zločinac.To je valjda dovoljno.Vojvoda Nikolić, savetnik mu Dr Oliver profesor Antić, nisu ni progovoril.Svoje će reći dodelom Ordena Narodnog heroja neobaveštenom i nevinom PB.

Prvom bezbednjaku (PB), možda i ostalim 16-torici “nevino” optuženih sa Interpolove poternice, Vojvoda Nikolić će ordenje dodeliti, jer postoji osnovana sumnja (više od osnova sumnje) da su izvršili krivčno delo ratnog zločina prema civilnom stanovništvu iz člana 142. stav 1. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije (KZ SRJ), u vezi sa članom 22.KZ SRJ, kao saizvršioci, …. u selima Meja/Mejë i Korenica/Korenicë, oba u opštini Đakovica/Gjakovë, kao pripadnici srpskih snaga, …naredili da se izvrši i/ili izvršili i/ili sudelovali u izvršenju više od 332 ubistva kosovskih Albanaca civila (265 u Meji/Mejë a 67 u Korenici/Korenicë) i stotine drugih ratnih zločina protv civilnog stanovništva – kosovskih Albanaca: mučenja, nečovečna postupanja, nanošenje velikih patnji i povrede telesnog integriteta i zdravlja, protivpravna lišavanja slobode i zatvaranja, uzimanja talaca, primenjivanja mera zastrašivanja i terora, sistemsko pljačkanje imovine stanovništva radi ličnog i zajedničkog prisvajanja, protivzakonito i samovoljno uništavanje civilne imovine koje nije opravdano vojnim potrebama – u smislu člana 142. stav 1. KZ SRJ,

Radi skrivanja i uništavanja tragova zločina, …..ubijene Albance su, prvobitno pokopali u masovne tajne grobnice na skrovitim mestima na Kosovu.Kasnije, po naređenju državnog i vojnog vrha SRJ – Srbije, koji su shvatili da je svetska javnost upoznata sa ovim masovnim zločinačkim poduhvatom, ….. tela i posmrtne ostatke otkopali su iz primarnih grobnica i preneli ih i sahranili u druge (sekundarne) masovne grobnice, uglavnom u Batajnici kod Beograda, na poligonima i objektima Jedinica za specijalne operacije (JSO) Državne bezbednosti (DB) Srbije.

Do sada su pronađeni, pouzdano identifikovani i ponovo sahranjeni posmrtni ostaci 244 od 265 ubijenih 27. aprila 1999. godine u Meji/Mejë.

Tela, odnosno posmrtni ostaci 237 od 263 ubijenih, pronađena su u tajnim grobnicama u Batajnici (Batajnica 2) kod Beograda u Srbiji, ekshumirana i potpuno i pouzdano identifikovana, a porodice su ih preuzele i sahranile, uglavnom, u zajedničkoj grobnici u selu Meja/Mejë.
Posmrtni ostaci 6 od 263 ubijenih, otkriveni su i ekshumirani iz masovnih grobnica u Meji/Mejë i okolnih, skrovitih mesta ovog dela Kosova.

I pored svih preduzetih mera, još uvek nisu pronađeni i vode se kao nestala lica njih 21 od 265 nasilno izdvojenih i zadržanih 27. aprila 1999. godine u Meji/Mejë.Njih 21 su toga dana zadnji put viđeni živi, kada su ih ….izdvojili i uz pretnju oružjem priključili ranije izdvojenim Albancima i sve ih prisili da kleče na kolenima sa rukama ukrštenim na potiljku.Gotovo je sigurno da su prijavljeni i njih pobili kao i ostalih 242 izdvojenih.Međutim tela njih 21-nog su ili sakrili u grobnicama koje još nisu otkrivene ili su njihova tela spalili ili na drugi način uništili.

Njihovo izdvajanje i kasniji nestanak, porodice su, prijavile nadležnim, međunarodnim i kosovskim organima.U MKCK su evidentirani na listi nestalih, pod odgovarajućim brojem….

Istoga dana, u utorak 27. aprila 1999. godine, …. srpske snage …..opkolile su i selo Korenica/Korenicë, opština Đakovica/Gjakovë.Nakon …. ubili su 67 izdvojenih kosovskih Albanaca, civila, među kojima i tri žene,

Tela, odnosno posmrtni ostaci 64 od 67 ubijenih, pronađeni su, uglavnom u tajnim grobnicama u Batajnici (Batajnica 5 i Batajnica 2 ), kod Beograda, u Srbiji, na poligonu i objektima Posebnih jedinica policije DB Srbije.Nakon ekshumiranja i potpunog i pouzdanog identifikovanja, porodice su ih sahranile, uglavnom, u mesnim seoskim grobljima.

Nekoliko hiljada kosovskih Albance iz naznačenih sela opštine Đakovica/Gjakovë i opštine Dečani/Deçane, kao i onih koji su u tim selima potražili spas, srpske snage su, 27. aprila 1999. godine, u grupama i koloni, uz pretnju oružjem, poterali prema granici sa Republikom Albanijom. Preko Đakovice, sela Bistažin/Bistazhin, sela Velika Kruša/Krusha e Madhe, u rejonu sela Žub/Zhub i graničnih prelaza Vrbnica/Vёrbnicё i Ćafa Morina/Çafё Morinё, opština Prizeren/Prizerenit, u ranim jutarnjim i prepodnevnim časovima 28. aprila 1999. godine, prognali su ih u Republiku Albaniju, gde su ostali do povlačenja srpskih snaga sa Kosova.

Na tim kontrolnim punktovima, kao i na graničnim prelazima ili u blizini granice sa Albanijom, snage VJ i MUP-a Srbije, progonjenim Albanaca nasilno su oduzimali i uništavali njihove lične isprave (lične karte, pasoše, saobraćajne dozvole i sva druga lična i identifikaciona dokumenta, uključiv i registarske tablice na traktorima i drugim vozilima kojima su se progonjeni prevozili) da bi onemogućile njihov kasniji povratak na Kosovo i u njihove domove i naselja.

…..Za svakog od 308 identifikovanih, od kojih su 301 otkriveni u grobnicama u Batajnici, uz ostalo, precizirni su i: datum identifikacije i predaje posmrtnih ostataka porodicama ubijenih i datum i mesta sahranjivanja.Za lica koja se još uvek vode kao nestala, naznačeni su brojevi kartona iz evidencije Međunarodnog komiteta Crvenog krsta (MKCK).

Zbog značaja koji je vojni vrh pridavao ovom delu Kosova, u očekivanom obračunavanju sa OVK i kopnenim snagama NATO alijanse ako uđu na Kosovo, srpske snage su još tokom druge polovine 1998. godine, a gotovo neprekidno od kraja marta 1999. godine, proterivale albansko stanovništvo iz zaselaka i sela jugozapadnog delu opštine Đakovica/Gjakovë (Racaj/Rracaj,Molić/Molliq,Dobroš/Dobrosh,Brovina/Brovinë,Pacaj/Pacaj,Dalašaj/Dallashaj,Orize/Oriz,Ramoc/Ramoc,RipajMadanaj/RrypajMadanaj,Šišmana/Shishman,Nivokaz/Nivokaz,Brovina/Brovinë,Dužnja/Duzhnjë,Guska/Guskë,Berjak/Berjah,Šeremet/Sheremet,Skivjana/Skivjan,Smonica/Smolicë,Batuša/Batusha,Deve/Devë,Popovac/Popoc,Ujz,BabajBoks/BaybajiBokës,Ponoševac/Ponoshe,Brekovac/Brekoc, Meja/Mejë i Korenica/Korenicë, kao i u četiri sela iz jugoistočnog dela opštine Dečani/Deçane: Junik/Junik, Babaloć/Baballoq, Slupa/Sllup i Đocaj/Gjocaj).
I nakon početka NATO kampanje na Kosovu, srpske snage su nastavile raseljavanje a potom i progon sa ovog, graničnog prostora Kosova.Prvi put su to učinile 04. aprila 1999. godine, a drugi put 14. aprila 1999. godine.Tom prilikom (14. aprila 1999. godine) stanovnike albanske nacionalnosti isterali su iz njihovih sela i u kolonama i grupama poterale preko sela Meja/Mejë, grada Đakovica i sela Bestražin/Bisthazhin, prema Albaniji.Kolonu progonjenih, 14. aprila 1999. godine, u dva navrata, bombardovali su NATO avioni.Srpska policija koja je spovodila konvoje i grupe, oba se puta udaljila od konvoja i grupa neposredno pre dejstava NATO avijacije.Tom prilikom, od dejstava NATO bombi u selu Meja/Mejë smrtno je stradalo 18, a u selu Bistražin/Bisthazhin oko 80 kosovskih Albanaca, uglavnom albanskih žena i dece.Veliki broj Albanaca (dece, žena i starijih) je ranjeno i dovedeni su u životnu opasnost. Nakon ovog incidenta, srpska policija je, svakako po instrukcijama vojnog i državnog vrha, nasilno držala leševe i u velikom broju dovela strane novinare i dopisnike najvećih medijskih kuća i omogućila im da snimaju i šalju izveštaje o poginulim, optužujući NATO alijansu.Tek nakon te medijske kampanje protiv NATO, srpska policija je naredila progonjenim kosovskim Albancima da pokupe tela nastradalih i da se vrate svojim kućama.Pod prinudom, mnoge albanske porodice su se vratile u svoja razrušena i opljačkana sela. Budući da nisu imale gde da se smeste, spašavale su se bekstvom u okolne šume, planine i sela.
Nedelju dana kasnije, 21. aprila 1999. godine, u selu Šeremetaj/Sheremet, na nekoliko kilometra od sela Meje, pripadnici OVK pucali su na policijsko vozilo u pokretu i tom prilikom ubili su policijskog inspektora Milutina Praščevića i 4 policajca ( Bobana Lazarević, Ljubodraga Lazarevića, Nasera Arifaja i Momčila Dončića) iz SUP-a Đakovica.Bežeći pred srpskim policajcima, mnoge albanske porodice iz sela Junik/Junik, Babaloć/Babaloq, Đocaj/Gjocaj i drugih okolnih sela iz opštine Dečani/Deçane, nisu se u svoja sela vraćale od 28. marta 1998. godine do povlačenja srpskih snaga sa Kosova u junu 1999. godine.Te albanske porodice su bežale od sela do sela, a 27. aprila 1999. godine, srpske snage su ponovo opkolili sela i sve preostale i u selima zatečene, opljačkali i prognali ih prema Albaniji, nakon što su prethodno, u Meji i Korenici, izdvojili i kasnije ubili 332 kosovska Albanca.
Odmah po izgonu, albanske kuće su opljačkane a potom spaljene da prognani kasnije ne bi imali gde da se vrate. Posle rata, kada su se seljani vratili svojim kućama, na livadi u Meji i na više mesta u Korenici, pronašli su tragove sasušene krvi i delove odeće, lične predmete (ključeve od kuća ili vozila, časovnike i slično) malog broja muškaraca. U opštini Đakovica otkriveno je nekoliko masovnih grobnica. Tela su identifikovana i sahranjena, ali nisu pripadala albanskim muškarcima izdvojenim i zadržanim u Meji, 27. aprila 1999. godine.

Masovna, gotovo ritualna ubijanja u selima Meja i Korenica, Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ, Haški Tribunal), utvrdio je, uz ostale izvedene dokaze, i svedočenjima više desetina oficira, među kojima i više generala srpskih vojnih i policijskih snaga sa Kosova.

O učešću Prvog bezbednjaka-poslanika-generala Momira Stojanovića, u planiranju, pripremi, izvršenju ubistava u Meji i Korenici, svedočio je Nik Peraj, kapetan prve klase VJ.

Nike Peraj, svedok Tužilaštva haškog Tribunala u predmetu protiv Slobodana Miloševića,-09. i 13. maja 2002. godine, FHP, Suđenje Slobodanu Miloševiću, Transkripti, Knjiga 6. strana 483. do 565; dao je dve izjave istražiteljima Tužilaštva MKTJ.Prvu – 18. aprila 2000. godine (MKTJ –Peraj Nike-1 /K022-3384-K022-3393.doc/dm), i drugu – 15. februaru 2001 –(MKTJ – Perai Nike/K()22-3399-K022-3418/.docAJm).

Kao verodostoje, Perajeve iskaze su potvrdili mnogi drugi oficiri VJ, među kojima i visoko rangirani obaveštajni oficiri i oficiri Vojne bezbednosti.

Uz ovo, brojni svedoci odbrane, među kojima i general Miloš Đošan, naglašavali su da je Nike Peraj bio saradnik vojnih službi bezbednosti i redovni, pouzdani informator pukovnika Momira Stojanovića, kao načelnika Odeljenja vojne bezbednosti 52. (prištinskog) korpusa.I sam Peraj je u izjavama i tokom svedočenja napadno naglašavao da je bio izvanredno dobar prijatelj sa Stojanovićem i da je od njega saznao mnoge važne stvari, pa i o dolasku ruskih dobrovoljaca, o prisustvu paravojnih skupina, o tome da ih predvode srpske tajne služe, koje su prerdvodile i Arkanovce, a Frenkijevci su i inače jedinice Državne bezbednosti Srbije.Sve ovo znači da je Nike bio izvorno i veoma dobro informisan o svim važnijim zbivanjima u ovom delu Kosova, te da su njegova kazivanja o zajedničkom delovanju VJ, PJP i drugih paravojnih skupina, uključiv ruske dobrovoljce i prisustvo oklopne brigade Vojske Republike Srpske, verodostojna, potpuna a potkrepljuju ih i kazivanja gotovo svih drugih svedoka, kao i stotine dokumenata i pisanih materijala, koje su, uglavnom (preko 95% vojnih dokumenata) upravo sačinili, svojeručno potpisali, uz overavanje pečatima svojih komandi i organa.

Nik je Albanac katoličke veroispovesti.Od 1964. do 1969. godine završio je učiteljsku školu, a od 1969. do 1975. godine, radio je kao učitelj u selu Šeremet, opština Đakovica. Završio je Školu rezervnih oficira pešadije u Bileći.Dana 1. novembra 1975. stupio je na službu u JNA, u činu potporučnika. Prvo mesto službovanja bilo mu je Zaječar, u Srbiji, gde je neprekidno službovao do 3. novembra 1977. godine. Od 03. novembra 1977. do 21. decembra 1998. radio je u Prištini, a od 1998. na službi je u Đakovici. Čin kapetana prve klase dobio je 1985.godine.Od te godine radi u transportnoj jedinici u Prištini, kao instruktor vožnje za vojnike JNA. Radio je i na poslovima snabdevanja JNA – VJ-a, neophodnom opremom i vozilima.Dana 21. decembra 1998. preuzeo je dužnost u 52. artiljerijsko raketnoj brigadi (ARJ) PVO, u garnizonu Đakovica/Gjakovё, gde je i službovao do juna 1999. godine, kada je napustio VJ. Dao je dve pisane izjave istražiteljima Tužilaštva MKSJ.Prvu – 18. aprila 2000. godine (MKSJ –Peraj Nike-1 /K022-3384-K022-3393.doc/dm, a drugu 15. februaru 2001 (MKSJ – Perai Nike/K022-3399-K022-3418/.docAJm. Bio je svedok Tužilaštva MKSJ, u predmetu MKSJ protiv Slobodana Miloševića, u predmetu MKSJ protiv Milana Milutinovića i drugih i u predmetu MKSJ protiv policijskog generala Vlastimira Đorđevića.Kao i u naznačenim izjavama, tokom svedočenja u predmetu MKTJ protiv Miloševića, 09. i 13. maja 2002. godine (FHP, Suđenje Slobodanu Miloševiću, Transkripti, Knjiga 6. strana 483. do 565.), između ostalog tvrdio je i objašnjavao, sledeće: Da se, na području Đakovice nalazilo više od 200 pripadnika paravojnih jedinica, od kojih su većina bili arkanovci i šešeljevci,dok je “frenkijevaca“ bilo oko 30. i bili su smešteni u jednoj zgradi izmedu stadiona „Vllaznimi“ i đakovičke gimnazije. Nabrojao je imena lokalnih Srba koji su bili pripadnici rezervnog sastava Policije SUP-a Đakovica i Prizren. Nakon ubistva inspektora Milutina Praščevića i četvorice drugih policajaca iz SUP-a Đakovica, komandanti srpskih snaga u Đakovici, održali su sastanak na kome je, po zahtevu Sretena Camovića, načelnika Centra DB Srbije u Đakovici, odlučeno da u selima Meja i Korenica ubiju najmanjhe 100 albanskih muškaraca. 27. aprila 1999. godine, Nike je bio u Meji i u Korenici. Vudevši desertine ubijenih, molio je oficire koje je poznavao da poštede živote njegovih rođaka i drugih Albanaca iz ovog dela Kosova.Brojne informacije Nike Peraju su davale bivši komšije, Srbi iz Đakovice – Bato Dorđević i Batov sin Peko Đorđević, koji su sada negde u Srbiji. Kao iskusan oficir i saradnik vojnih službi bezbednosti, Peraj je, po oznakama pripadnosti, lako razlikovao i usputno zapažao brojne paravojne i parapolicijske grupe, kao i jedinice posebne namene dovedene za razne akcije čišćenja terena na Kosovu.Nije mu poznato da li su paravojne jedinice koristile istu radio mrežu kao VJ i MUP, ali pretpostavlja da jesu i pouzdano zna da su nosili ručne radio uređaje tipa “Motorola”, koji su bili moderniji od onih koje je imala VJ. Te radio uređaje video je kod pripadnika paravojnih jedinica u raznim događajima i incidentima na Kosovu.Na planu grada Đakovice obeležio je mesta gde su vojni i komandanti Policije i Posebnih jedinica policije održavali sastanke, radi bližih i konkretnih planiranja i dogovaranja zajedničkog progona Albanaca sa Kosova.Nabrojao je imena i funkcije najodgovornijih komandanata i VJ i MUP-a Srbiije, ali i lokalnih i pokrajinskih rukovodilaca tajnih srpskih službi.Naveo je imena i dužnosti visoko rangiranih oficira Komande 52. prištinskog korpusa, koji su, pod vođstvom generala Vladimira Lazarevića,oformili Istureno komandno mesto (IKM) 52. (prištinskog) korpusa, sa sedištem u đakovičkoj katoličkoj crkvi.Istureno komandno mesto je zapravo komandovalo brojnim akcijama koje su sprovodili komandanti vojnih jedinica iz Đakovice i Prizrena.Tvrdi da je i MUP imao istureno komandno mesto u kući za molitve derviškog reda (Tyarbe) u selu Dužnje, nedaleko od Đakovice.U odgovorima na Miloševićeva pitanja, Nike je tvrdio da je na prostoru zapadno od Đakovice, u rejonu sela Rezina, bila stacionirana jedna kompletna brigada Vojske Republike Srpske i da je to bila oklopno-mehanizovana jedinica, sa svim naoružanjem i borbenim kompletom.Takođe, kao i u izjavama istražiteljima, Nike je i tokom svedočenja, kategorično ponavljao da su na prostoru Đakovice, Prizrena, ali i u svim drugim mestima Kosova, uz VJ i policiju PJP, delovale grupe ruskih dobrovoljaca.Jedna, devetočlana grupa, imala je u svom sastavu i lekara i nju su primili u Domu kulture u Đakovici, a kasnije je bila stacionirana u rejonu karaule Košare, ali su odlazili i delovali na prostoru opštine Prizren.Nike Peraj tvrdi da je u više navrata sudelovao u prenošenju velikog broja ubijenih Albanaca na prostru Prizrena, Đakovice, a mnoge su odvezli i u Niš.Tvrdi da su te Albance ubili VJ i srpska policija. Nike je ponovio tvrdnje – da je lično, u martu 1999. godine, svojim očima video i da je čitao telegrame koji su pristizali iz vojnog vrha, a u kojima je jedinicama, i vojnim i policijskim, cirkularno naređivano – „da treba izvršiti čišćenje svih onih koji nisu lojalni državi“.Tvrdi da su telegrami takve sadržine fotokopirani i dostavljani komandirima na terenu. Dodatnim ispitivanjima, uprkos Miloševićevih nastojanja, nepobitno je dokazano da je Nike Peraj, iako relativno malog čina, zbog funkcija koje je obavljao imao mogućnosti i bio u posedu brojnih dokumenata sa obavezujućim instrukcijama, naređenjima i vojnim komandama (zapovestima).

U II delu prvostepene presude Milutionoviću/Šainoviću i drugima, raspravno –sudeće veće MKSJ, nakon opširne analize sadržine i smisla iskaza brojnih saslušanih svedoka, uglavnom visokih oficira VJ kao svedoka timova odbrane optuženih generala, osnovano zaključuje da su ratni zločini, ubijanja i drugi zločini nad albanskim stanovništvom 27. aprila 1999. godine, u selima Doline Caragojs (Dolini reka) i ubijanja preko 300 kosovskih Albanaca u selima Meja i Korenica, opština Đakovica, izvršeni po komandama Živković Veroljuba, u svojstvu načelnika Štaba 52. (Prištinskog) korpusa (Pr) i ujedno komandanata Isturenog komandnog mesta (IKM) PrK kod Đakovice, a na način i u okolnostima potpunije i detaljnije opisanim u ovoj krivičnoj prijavi.

Citiramo relevantne paragrafe: od 165. do 179. i 197. do 215. II dela prvostepene presude MKSJ Milutinoviću/Šainoviću i drugima, o iskazima svedoka o učešću PB Stojanovića u zločinima počinjenim 27.aprila 1999. godine u Meji i Korenici:

Paragraf 169. Nike Peraj je posvedočio da je, ubrzo nakon Praščevićevog ubistva, u jednoj privatnoj kući u Đakovici održan nezvanični sastanak, kojem su, između ostalih, prisustvovali načelnik bezbednosti njegove brigade, 52. artiljerijsko-raketne brigade, Sergej Perović, i načelnik Odseka bezbednosti Prištinskog korpusa Momir Stojanović. Peraj je ispričao da se “Stojanović […] tokom sastanka obratio Mićunoviću [komandantu rezervnih snaga VJ u Đakovici] i Kovačeviću [načelniku SUP Đakovica] naredivši im da izvedu jednu operaciju u dolini Carragojs [sic], gde je, u znak odmazde za ubistvo Prašćevića, trebalo eliminisati barem 100 ‘glava’ i spaliti sve kuće.”
Prema rečima Peraja, Stojanović je pomenuo da je blizak prijatelj optuženog Pavkovića i ponudio da zaštiti Mićunovića i Kovačevića. Peraj je rekao da mu je Stojanović bio “dobar prijatelj” i da mu je početkom marta 1999. godine rekao da će snage SRJ/Srbije izvesti operaciju etničkog čišćenja nad kosovskim Albancima u opštini Đakovica. Peraj je izjavio da je tada bio prisutan jer je sastanak održan u istoj zgradi u kojoj je on bio smešten sa svojom jedinicom bezbednosti.
Tokom unakrsnog ispitivanja objasnio je da je izjava o eliminaciji 100 glava izneta u vreme Praščevićeve sahrane i da on nije direktno učestvovao u tom razgovoru, već da je čuo komentare.

Paragraf 170. Suprotno tome, Momir Stojanović je rekao da nikada nije prisustvovao sastanku takve vrste. On je posvedočio da je Peraj bio “pomoćnik komandanta brigade za garnizonske poslove”, što je položaj koji nije podrazumevao učešće na sastancima komande brigade. Po Stojanovićevom mišljenju, Peraja je OVK ucenio da daje lažne izjave. Stojanović je takođe poricao da je jedinicama VJ naredio da proteruju kosovske Albance ili pale kuće. Posvedočio je da je za operaciju u dolini Reka saznao tek uveče 28. aprila 1999. godine, kad ga je o njoj obavestio načelnik za bezbednost 52. artiljerijsko-raketne brigade. Tvrdio je da, uprkos svom položaju, nije bio obavešten o operativnom korišćenju vojne policije, već da je samo primao obaveštenja vezana za bezbednost.

Paragraf 171.Međutim, Stojanovićeve tvrdnje o tome da nije učestvovao u operacijama jedinica VJ podriva činjenica da je u ratnom dnevniku 52. bataljona vojne policije za 13. april 1999. godine zabeleženo da je posebno formirana četa tog bataljona od načelnika Odseka za bezbednost Prištinskog korpusa, u stvari, “dobila zadatak” da zauzme karaulu u Kamenici. To pokazuje da je Stojanović bio u velikoj meri uključen u operacije potčinjenih jedinica Prištinskog korpusa, da im je izdavao zadatke i da je najverovatnije bio obavešten o njihovom kretanju. Pored toga, Veće napominje da je Peraj potvrdio da diskusija koju je čuo nije bila deo zvaničnog sastanka, tako da njegov položaj u VJ vrlo verovatno nije bio prepreka njegovom prisustvu tom sastanku.

Paragraf 173. Milan Kotur je posvedočio da je prisustvovao koordinacionom sastanku za pripremu operacije u dolini Reka zajedno s načelnikom SUP Đakovica Kovačevićem. On je posvedočio da je na tom sastanku Veroljub Živković, komandant Isturenog komandnog mesta Prištinskog korpusa i načelnik Štaba Prištinskog korpusa izdao borbenu zapovest jedinicama VJ da obezbede područje Reka.

Paragraf 174. Nike Peraj je dalje posvedočio da mu je 23. ili 24. aprila Nikola Mićunović zvani Dragan rekao da će dolina Reka platiti “veoma visoku cenu” za nedavno ubistvo Milutina Praščevića. Peraj je napomenuo da je Praščević bio Mićunovićev “kum”.On je sugerisao da su postojala tri razloga za operaciju u dolini Reka: eliminisanje prisustva OVK na tom području, osveta za Praščevićevo ubistvo i ubijanje kosovskih Albanaca koji bi mogli da odu na obuku u Albaniju i vrate se na Kosovo da se bore za OVK. Posvedočio je da je treći razlog bio najvažniji i da su iza njega prvenstveno stajali policija, paravojne snage i snage teritorijalne odbrane.

Paragraf 178. Iskazi svedoka o tome ko je komandovao ovom operacijom takođe se razlikuju. Nike Peraj je izjavio da je njom rukovodio optuženi Lazarević, zajedno s Goranom Jevtovićem iz Isturenog komandnog mesta Prištinskog korpusa u gradu Đakovici. Peraj je dodao da je tokom operacije video Milana Kotura i Novicu Stankovića kao predstavnike Komande Prištinskog korpusa na komandnom mestu u Oseku Hilja/Osek Hyle, odakle se videla dolina Reka. Veće napominje da je 11. aprila 1999. godine 1. mešovita artiljerijska baterija 52. artiljerijsko-raketne brigade zauzela položaj u sektoru Osek Hilja. Komandno mesto MUP formirano je u obližnjem seluDužnje/ Duzhnje.

Paragraf 204. Dana 27. aprila 1999. godine Nike Peraj je otišao iz grada Đakovice na područje oko Meje da bi pomogao lokalnom stanovništvu koje je, kako je čuo, zarobila policija. Peraj je posvedočio da je pokraj kuće i livade porodice Hasanaj bio kontrolni punkt pod kontrolom MUP. To je bio prvi kontrolni punkt kroz koji su morali da prođu civili raseljeni tokom operacije u dolini Reka, kao što stoji gore u tekstu. Prolazeći kroz kontrolni punkt video je da tamo leži dvadesetak leševa muškaraca. Na glavama leševa bilo je opekotina od baruta, što je ukazivalo na to da je na njih pucano iz neposredne blizine u stilu profesionalnog pogubljenja. Nakon što je video tela, Peraj je video kako je jedan policajac MUP, kojeg je prepoznao, postrojio 12 kosovskih Albanaca pored kuće porodice Hasanaj. Međutim, policajac MUP oslobodio je ta lica kad su Peraj i Sergej Perović, koji je tada bio s njim, pozvali još jednu jedinicu VJ da dođe i s njim razgovara. Peraj je izjavio da je, zajedno s još jednim oficirom VJ, produžio ka mestu Osek Hilja i na oko 700 metara od livade Shyta Hasanaja video tela još jedanaest muškaraca starih od 20 do 50 godina. Pnishi je takođe posvedočio da je negde u junu 1999. godine otišao na jednu lokaciju nadomak livade Shyta Hasanaja koja je korištena kao mesto za pogubljenje i da je tamo video otprilike 74 spaljena tela.

Paragraf 205. Svedočenje tadašnjeg pomoćnika načelnika Uprave bezbednosti VJ Aleksandra Vasiljevića delimično potkrepljuje iskaz Nike Peraja. Vasiljević je posvedočio da ga je Sergej Perović, o čijem će svedočenju biti reči dole u tekstu, obavestio da je na autobuskoj stanici u Đakovici pronađeno 20 leševa. Nije jasno kad je tačno Vasiljević dobio to obaveštenje, ali činjenica da se on 27. aprila 1999. godine ponovo priključio VJ ukazuje na to da se to dogodilo tog datuma ili posle njega.

Perović je obavestio Vasiljevića da u Đakovici jedan pukovnik MUP, po imenu Kovačević, predvodi grupu od oko 15 ljudi, zvanu “Legija”. Prema izveštajima, ti ljudi bili su umešani u ubistvo 20 kosovskih Albanaca, kao i progon kosovskih Albanaca iz njihovih kuća i krađu njihovog novca. Vasiljević je posvedočio da je na sastanku Odseka bezbednosti Prištinskog korpusa dobio informacije koje su odgovarale onima koje je dobio od Perovića, što je potvrdilo da su ta dela počinjena.

Paragraf 206. Sergej Perović je pobijao nekoliko aspekata Perajevog iskaza, ali je prihvatio da je bio s njim 27. aprila. On je potvrdio da je prihvatio da s Perajem ode da obiđe njegovu kuću u okolini grada Đakovice, ali je tvrdio da ga je posle Brekovca, na putu ka selu Meje, zaustavila grupa pripadnika MUP i da nije išao dalje s Perajem. Pored toga, on je porekao da je kod policijskog kontrolnog punkta pored kuće porodice Hasanaj video 20 tela i negirao je da je taj kontrolni punkt postojao ili da je poznavao nekog po imenu Hasanaj.

Paragraf 207. Iako je potvrdio da je njegov posao podrazumevao prikupljanje podataka o kažnjivim radnjama pripadnika 52. artiljerijsko-raketne brigade, Perović je porekao da je obavestio Vasiljevića o tome da je kod autobuske stanice u Đakovici locirao 20 mrtvih tela. U stvari, on je posvedočio da je u junu 1999. godine, na sastanku sa Stojanovićem i Vasiljevićem, od njega zatraženo da proveri da li je paravojna grupa zvana “Legija”, predvođena izvesnim pukovnikom Kovačevićem, bila aktivna na Kosovu. Nakon sprovedene istrage, on nije mogao da potvrdi te navode.

Paragraf 208. Kao što je opisano gore u tekstu, drugi kontrolni punkt nalazio se kod raskrsnice na putu od Korenice ka Đakovici, gde se odvaja put ka Meji. Kroz taj kontrolni punkt prolazila su raseljena lica iz Korenice na putu ka gradu Đakovici. Martin Pnishi je posvedočio da je video da su na tom kontrolnom punktu muškarci kosovski Albanci odvajani od žena i dece i da su neki poslati u školu, s leve strane na ulazu u selo.Takođe je video da su ti kosovski Albanci primorani da predaju svoje lične isprave.

Paragraf 209. Dana 27. i 28. aprila, svedok K90 je video pripadnike MUP kako zaustavljaju kosovske Albance koji su prolazili kroz taj kontrolni punkt, odvajaju muškarce od žena i otimaju im novac.
S komandnog mesta VJ na putu Korenica-Đakovica, na raskrsnici gde se odvaja put za Meju, on je mogao da vidi da je u okolini bio velik broj policajaca i otprilike 500 raseljenih Albanaca, koji, kako se činilo, “pristižu sa svih strana”, kao i da “svuda unaokolo gore[…] kuće”. Vlatko Vuković je takođe posvedočio da je video civile kako idu putem od komandnog mesta, ali je rekao da se radilo o manjim grupama.

Paragraf 212. Nike Peraj je posvedočio da su on i Perović, obilazeći područje Meje 27. aprila 1999. godine, stigli do kontrolnog punkta na raskrsnici neposredno pre Meje (drugi kontrolni punkt), gde su ih zaustavili pripadnici srpske policije i paravojnih snaga. Pored obližnje zgrade Peraj je video leševe četiri muškarca, starosti od 20 do 30 godina, na kojima je bilo krvi i tragova čizama.
Međutim, Perović, je negirao da je 27. aprila 1999. godine na tom kontrolnom punktu s Perajem video četiri mrtva tela.

Paragraf 213. Prilikom unakrsnog ispitivanja Peraj je izjavio da su 27. aprila 1999. godine redovne snage VJ bile stacionirane pored prodavnice guma, na kraju Meje, 400 metara od kontrolnog punkta.
Prema Perajevim rečima, aktivna vojna lica u VJ nisu vršila ubijanja na tom kontrolnom punktu, a neki od vojnika su se zapravo obraćali pripadnicima policije i paravojnih snaga kako bi ih sprečili da ubijaju kosovske Albance. Tom iskazu odgovara izjava Martina Pnishija da je na kontrolnom punktu u Meji i na području oko njega video pripadnike policije, vojske i paravojnih snaga.

Paragraf 214. Iako je Peraj posvedočio da na kontrolnom punktu u Meji nije bilo pripadnika VJ, on je, govoreći u uopštenijem smislu, izjavio da su “vinovnici pokolja u Meji bili […] pripadnici VJ, MUP, lokalne policije i paravojnih jedinica”. Dodao je da su Mićunović, Kotur i Kovačević iz MUP bili najodgovorniji za te pokolje. Perajev iskaz ukazuje na to da snage teritorijalne odbrane nije smatrao delom VJ. Međutim, on je potvrdio da su te jedinice bile potčinjene vojnim okruzima. Kao što stoji gore u Odeljku VI.A, jedinice vojnoteritorijalne odbrane, u čijem sastavu su bili vojni rezervisti, bile su deo strukture VJ. Dole u tekstu biće reči o učešću pripadnika MUP i VJ u ubijanjima izvršenim u Meji i okolini 27. aprila.

Paragraf 215. U izjavi svedoka Nike Peraj je pomenuo incidente u Korenici i Meji, koje je nazvao “pokoljima”, a pomenuo je i da je tokom noći 27. aprila video da je Vintar otkucao spisak u kojem je stajalo da je u Korenici ubijeno 78 pripadnika OVK, a u Meji 68. Međutim, kasnije je u izjavi svedoka objasnio da je taj spisak imena video četiri dana posle događaja u Meji. Vintar je negirao da je otkucao takav izveštaj. Imajući u vidu nepodudarnost datuma koje je izneo Peraj, Veće ne donosi nikakve zaključke o postojanju spiska.”

Među ostalima, koji su svedočili u MKSJ kao svedoci odbrane već osuđenih srbijanskih generala-zločininaca sa Kosova, ukazujemo na sledeće:
Delić Božidar,general-major u penziji, poslanik Narodne skupštine Srbije, član njenih odbora za bezbednost i evrospke integracije, 1998. i 1999. godine oficir Vojske Jugoslavije (VJ) u činu pukovnika i komandant 549. motorizovane brigade VJ (dalje u tekstu: 549.mtbr). Pred MKTJ bio je svedok odbrane u predmetu Slobodana Miloševića i jedan od eksperata za vojna pitanja Tužilaštva MKTJ u predmetu Ramuša Haradinaja, kojim prilikama je na razne načine prezentirao preko 629 dokumenata VJ, koja su preko njega i uvedena kao dokazni predmeti i izvedeni u postupcima protiv Miloševića i Haradinaja, ali i u drugim predmetima Tribunala;

Živanović Dragan, sada general-major Vojske Jugoslavije (VJ) u penziji, iz Beograda.Među generalima je poznat kao uspešan pčelar i jedan od ortodoksnijih pomagača u skrivanju optuženih u haškom Tribunalu, zbog čega je protiv njega sproveden postupak u Višem sudu u Beogradu.U maju 1999. godine bio je komandant 125.motorizovane brigade VJ. Živanović je dva puta svedočio u MKTJ. Prvi put, 09.avgusta 2007. godine, kao svedok Tužilaštva MKTJ u predmetu MKTJ protiv Ramuša Haradinaja, Balaja i Brahimaja. Drugi put je svedočio 17. januara 2008.godine, u predmetu protiv Milutinovića/Šainovića i drugih, kao svedok odbrane generala Vladimira Lazarevića.Protiv Živanovića i drugih u toku je krivični postupak u Odeljenju za ratne zločine Srbije –Višeg suda u Beogradu za ratne zločine počinjene u više navrata i 14. maja 1999. godine u selima Zahać i Plavljane, opština Peć, zbog postojanja osnovane sumnje da su izvršili krivično delo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije (KZ SRJ), u vezi sa članom 22.KZ SRJ, kao saizvršioci;

Jevtović Goran, …Završio je Vojnu akademiju, smer pešadije.Na službi u JNA – VJ je od 26.jula 1986. godine.Od toga dana do 1997. godine obavljao je najodgovornije dužnosti u organima Vojne bezbednosti i kontrobaveštajnim grupama (KG) na Kosovu.Od 1997. godine radio je u Odeljenju za operativne poslove u prištinskom korpusu VJ. 1998. i 1999. godine obavljao je dužnost Prvog referenta u tom odeljenju i neprekidno boravio na Isturenom komandnom mestu (IKM) odnosno u Komandnoj grupi (KG) prištinskog korpusa u Đakovici.2000. godine je završio Generalštabnu školu, a nakon toga je do 2005. godine radio u Kabinetu načelnika General-štaba VJ.2007. godine bio je na dužnosti pomoćnika načelnika Vojne akademije za operativno-štabne poslove.Sada je oficir Vojske Srbije (VS). Bio je svedok odbrane Vladimira Lazarevića u predmetu MKTJ protiv Milutinovića/Šainovića i drugih. 24. decembra 2007. godine, MKTJ dao je veoma, veoma opširnu i detaljnu izjavu, u kojoj je do detalja opisao formiranje, organizaciju, način rada IKM i sopstvenu i uloge drugih pripadnika IKM. Bliže podatke za identifikaciju i sadašnju adresu pribaviti preko personalne službe MO Srbije i GŠ VS, te vojnih tajnih službi čiji je višedecenijski pripadnik;
Milan Kotur, pukovnik VJ u penziji. 1999. godine bio je načelnik Odeljenja za operativne poslove u prištinskom korpusu VJ. Bio je svedok odbrane Vladimira Lazarevića u predmetu MKTJ protiv Milutinovića/Šainovića i drugih;
Mitić Tomislav, rođen 23. oktobra 1948. godine u selu Donja Lomnica, opština Vlasotince.1998. i 1999. godine, bio je komandant Vojnog odseka Prizren i nadređeni (komandant) svim komandujućim vojnoteritorijalnim jedinica (108, 101, 70. i 68. Vojnoteritorijalnog odreda bataljonskog, četnog i vodnog ustrojstva) i mešovitim borbenim grupa iz sastava Vojnog odseka Prizren, ukupno oko 2.220 vojnih starešina i vojnika VJ.U istom vremenskom periodu, vojne jedinice i borbene grupe kojima je komandovao, bile su stacionirane i, u više navrata, počinile masovne i teške ratne zločine na području opštine Đakovica i Dečani.Sada je pukovnik u penziji. Bio je svedok odbrane Vladimira Lazarevića u predmetu MKTJ protiv Milutinovića/Šainovića i drugih. 19.januara 2008. godine, u svojstvu svedoka odbrane, dao je izjavu timovima odbrane generala – Ojdanića, Pavkovića i Lazarevića u predmetu MKTJ protiv Milutinovića/Šainovića i drugih;

Vuković Vlatko, pukovnik u penziji, 1998. i 1999. godine komandant 2.bataljona 549. mtbr. Bio je svedok odbrane u predmetu MKTJ protiv Slobodana Milošević (FHP,Suđenje Slobodanu Miloševiću, Transkripti, Knjiga 23. strana 704. do 809. i Knjiga 24. strana 3. do do 221.).;

Odak Zlatko, oficir Vojske Srbije.U Đakovici je službovao od završetka Vojne akademije kopnene vojske 1986. do 1999. godine.Tokom 1998. godine, do oktobra i od 20. maja 1999. godine do povlačenja sa Kosova, bio je zamenik komandanta 2.motorizovanog bataljona (2.mbt), 549. motorizovane brigade VJ i imao je čin potpukovnika. Od oktobra 1998. do 20 maja 1999. godine, bio je komandant Pozadinskog bataljona u 52. artiljerijskoj raketnoj brigadi PVO (52.arbr PVO). Svedok je odbrane u predmetu MKTJ protiv Slobodana Miloševića,- videti FHP, Suđenje Slobodanu Miloševiću, Transkripti, Knjiga 24. strana 377. do 433.);

Perović Sergej , od oca Goluba, rođen 03. februara 1970. godine u Đakovici.1992. godine završio je Vojnu akademiju Kopnene vojske, smer artiljerija, u Beogradu, Zadru i Sarajevu.Od 1992. do 07.novembra 1996. godine, službovao je u VJ, kao komandir voda i zamenik komandira haubičke baterije, u garnizonu Kosovska Mitrovica. Od 07.novembra 1996. godine do danas radi u organima Vojne bezbednosti.Prvo u 52.lard PVO, garnizon Priština, potom u garnizonu Đakovica.1998. i 1999. godine, bio je načelnik Organa vojne bezbedbosti (OVB) u 52. arbr PVO Prištinskog korpusa. Trenutno obavlja dužnost referenta u Trećem Centru Vojno bezbednosne agencije, u Nišu i „pohađa specijalističke studije na Fakultetu bezbednosti u Beogradu“. Bio je svedok odbrane Vladimira Lazarevića u predmetu MKTJ protiv Milutinovića/Šainovića i drugih;

Vinter Zdravko, 1999. godine major VJ, pomoćnik za politički rad komandanta 52.ARBR VJ. Bio je svedok odbrane Vladimira Lazarevića u predmetu MKTJ protiv Milutinovića/Šainovića i drugih;

Antić Saša, 1999.godine, komandir čete za specijalne namene iz 52. bataljona Vojne policije 52.(Prištinakog) korpusa.Sada pukovnik Vojne policije Vojske Srbije. Svedočio je u predmetu MKTJ protiv Milutinovića/Šainovića i drugih, kao svedok odbrane generala Vladimira Lazarevića;

Marković…., sada sa stalnim prebivalištem u Beogradu, gde je i zaposlen u Poljoprivrednom kombinatu Beograd.Onda je bio vojni starešina iz rezervnog sastava Vojne policije Vojske Jugoslavije.1998. i do juna 1999. godine, komandovao je jedinicama i borbenim grupama iz sastava Vojne policije VJ, po planovima i instrukcijama pukovnika Konjikovca.U julu (ili avgustu) 2009. godine, svedočio je u MKTJ u predmetu protiv policijskog generala Vlastimira Đorđevića, kao svedok Đorđevićeve odbrane.Vojni poilicajac Marković je rođeni brat Zoranu Markoviću, zvanom Cecko, koji je od maja 1995. do 20. juna 1999. godine bio komandir Prvog (izviđačko-diverzantskog) odeljenja, Petog (četvrtog) voda, Četvrte čete, 37.odreda PJM.Cecko je inače policajac iz redovnog sastava Policijske stanice Leskovac, na dužnosti u dežurnoj službi Policijske ispostave Jug PU Leskovac, član interventne patrole;

Lice zaštićenog identiteta, Svedok K-25, svedočio je u MKTJ, kao svedok Tužilaštva MKTJ, u predmetu protiv Slobodana Miloševića (09. i 10. jula 2002. godine), u predmetu protiv Milana Milutinovića, Nikole Šainovića i ostalih (2007. godine) i u predmetu protiv policijskog generala Vlastimira Đorđevića ( 27. februara 2009. godine). 1998. i 1999. godine bio je policajac Posebnih jedinica policije (PJP) Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije (MUP-a) iz sastava 7. (Subotičke) 23. odreda PJP.Za revnost i zalaganja tokom službovanja 1998. i 1999. godine na Kosovu, ministar unutrašnjih poslova ga je vanredno unapredio u čin kapalara PJP, a ubrzo, u januaru 2001. godine – u čin poručnika PJP, a u julu iste godine – u čin kapetana PJP. Sada je visoko rangirani oficir u posebnim jedinicama MUP-a Srbije. I pored upozorenja MKTJ na mogućnost lične krivične odgovornosti, priznao je i detaljno opisao sopstveno učešće u zajedničkom izvršenju zločina. Pri svedočenju, opširno je opisao svoje i učešće svoje jedinice u progonu Albanaca iz sela Junik, opština Dečani, od kojih je kasnije u Meji, 27. aprila 1999. godine ubijeno 31, stotine su proterane u Albaniju;

Lice zaštićenog identiteta, Svedok K-54, svedočio je u MKTJ, kao svedok Tužilaštva MKTJ, u predmetu protiv Slobodana Miloševića, u predmetu protiv Milana Milutinovića, Nikole Šainovića i ostalih (2007. godine) i u predmetu protiv policijskog generala Vlastimira Đorđevića (u martu 2009). 1998. i 1999. godine bio je vojnik-vozač u Drugom bataljonu 549. motorizovane brigade VJ. I pored upozorenja MKTJ na mogućnost lične krivične odgovornosti, priznao je i detaljno opisao sopstveno učešće u zajedničkom izvršenju zločina;

Lice zaštićenog identiteta, Svedok K-72, svedočio je u MKTJ, kao svedok Tužilaštva MKTJ, u predmetu protiv Slobodana Miloševića, u predmetu protiv Milana Milutinovića, Nikole Šainovića i ostalih (2007. godine) i u predmetu protiv policijskog generala Vlastimira Đorđevića (u martu 2009).U više navrata tokom aprila i maja 1999. godine, po naređennjima VJ i MUP-a Srbije, na području grada Đakovica i u selima opštine Đakovica, u kasnim večernjim časovima uz obezbeđenje policije PJP i SUP Đakovica, radio je na otkopavanju stotina tela ubijenih Albanaca i njihovom utovaranju u kamione koji su ih nekuda odvozili. I pored upozorenja MKTJ na mogućnost lične krivične odgovornosti, priznao je i detaljno opisao sopstveno učešće u zajedničkom izvršenju zločina;

Lice zaštićenog identiteta, Svedok K-41, u predmetu MKTJ protiv Slobodana Miloševića. Od 09. septembra 1998. godine do 10. juna 1999. godine bio je vojnik VJ u Tehničkoj četi Pozadinskog bataljona 549. motorizovane brigade VJ. I pored upozorenja MKTJ na mogućnost lične krivične odgovornosti, priznao je i detaljno opisao sopstveno učešće u zajedničkom izvršenju zločina;

Lice zaštićenog identiteta, Svedok K-32 u predmetu Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju (MKTJ) protiv Slobodana Miloševića. Od 10. juna 1998, do 06.juna 1999. godine, bio je vojnik-vozač VJ u Pozadinskom bataljonu 549. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije. I pored upozorenja MKTJ na mogućnost lične krivične odgovornosti, priznao je i detaljno opisao sopstveno učešće u zajedničkom izvršenju zločina.
Delić, Đošan, Vuković i Odak – govorili su kao svedoci Miloševićeve odbrane. Razmetljivo, kao da likuju nad izvršenim zločinima, svoje i pojedinačno i zajedničko delovanje ostalih, objašnjavali su u kontekstu navodne, herojske odbrane srpskog naroda i srpske države od “šiptarsko terorističkih i NATO snaga”. Sva četvorica, bez trunke kajanja, negirajući i samo postojanje zločina i svoje sudelovanje u njihovom izvršenju, pred haškim Tribunalom su tvrdili da su ubijeni albanski muškarci bili pripadnici Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) ili da su poginuli u oružanim sukobima srpskih snaga sa jedinicama i grupama OVK

O okolnostima, čak i o sopstvenim ulogama u izvršenju masovnih ubijanja i drugih teških zločina, svedočilo je više policijskih starešina i policajaca, pripadnika Posebnih jedinica policije (PJP), zaštićeni svedoci: K-25, K-79, K-72.

O otkopavanju, prenošenju i ponovnom pokopavanju posmrtnih ostataka ubijenih u Meji i Korenici i njihovom skrivanju u tajnim grobnicama u Batajnioci svedoče i policijski oficiri Jedinice za specijalne operacije (JSO) Resora Državne bezbednosti (DB) Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije (MUP-a), u jedinici JSO DB u Beogradu, kao zaštićeni svedoci – K-87, K -88, K-72, kao i mnogi drugi, visoko rangirani oficiri MUP-a i DB Srbije, kao i vojnih tajnih službi.

Očevici (insajderi) zločina, K-90, K-87 i K-88, K-25, K-72, K-79 kao svedoci haškog Tužilaštva, prihvatajući i eventualnu sopstvenu krivičnu odgovornost za sudelovanje u izvršenim zločinima, sa osećajem iskrenog i dubokog kajanja, kao ondašnnji starešine u Vojnoj policiji VJ i JSO DB Srbije i potčinjeni nekima od izvršilaca i saučesnika u izvršenju zločina (pripadnika VJ ili MUP-a i DB Srbije), opisali su mesto, vreme i način izvršenja zločina, kako sopstveno sudelovanje i lične uloge u prijavljenim zločinima, tako i komandnu i/ili ličnu odgovornost ostalih, koji su im bili nadređeni ili u istoj ravni u vojnoj hijerarhiji i subordinaciji.

U MKSJ su svedočili i desetine najbližih srodnika (roditelji, sestre, braća, stričevi) – očevidaca nasilnog izdvajanja kosovskih Albanaca od njihovih porodica, njihovog protivpravnog zadržavanja i kasnijeg ubijanja. Hronološki i detaljno pisali su okolnosti i način izdvajanja i zadržavanja, kao i detalje kasnijeg traganja za izdvojenim i zadržanim, pronalaženja, identifikovanja, preuzimanja, prenosa i ponovnog sahranjivanja posmrtnih ostataka ubijenih.

Za lica koja se još vode kao nestala, u izjavama svedoka – najbližih srodnika ili rođaka, detaljno su opisane radnje i mere koje su članovi porodica i nadležni organi, kosovski ili međunarodni, preduzeli u pronalaženju izdvojenih i nestalih, te okolnosti, vreme i mesto davanju krvi radi DNK analize i eventualne identifikacije u slučaju pronalaženja nestalih odnosno njihovih posmrtnih ostataka.

Među preživelima i očevicima zločina počinnjenih 27. aprila 1999. godine u selu Korenica bila je i Lizane Malaj, kosovska Albanka iz sela Korenica.Iz neposredne blizine, kao i desetine drugih, posmatrala je kako su prijavljeni izdvojili i ubili 5 člana porodice. Kao svedok haškog Tužilaštva, u predmetu protiv Milana Milutinovića (2007. godine) i predmetu MKTJ protiv policijskog generala Vlastimira Đorđevića (10. i 11. februara 2009. godine), u osnovnom,unakrsnnom i dodatnom ispitivanju, između ostalog, kao najbitnije naglasila je: da je pre rata sa suprugom Vatë i petoro dece živela u Korenici/Korenicë, opština Đakovica/Gjakovë. U okviru istog domaćinstva, ali u zasebnoj kući, živeo je njen brat Nikollë Kabashi sa porodicom. U proleće 1998. prvi put je videla srpske tenkove, pincgauere i borbena oklopna vozila na putu Đakovica/Gjakovë – Junik. Blizu njene kuće prolazili su srpski vojnici, policajci i paramilitarci. Iz bezbednosnih razloga žene i deca su otišli u selo Guska dok su se mušakrci skrivali po okolnim brdima. U to vreme srpske snage su pucale po okolnim selima Ramoc i Nec.Krajem marta 1999. godine, Dragan Mićunović, kao oficir VJ, koji je bio iz jedine srpske porodice u selu, naredio je 15-godišnjem dečaku Đonu Preljaju (Gjon Prelaj) da svima u selu saopšti da je Mićunović naredio da se muškarci odvoje od svojih žena i da svi muškarci odu iz sela, a da žene ostanu kako bi kasnije bile odvežene u različita mesta autobusima. Muškarci su otišli, ali su se istog dana vratili. 4. aprila 1999. godine, Milutin Praščević, policijski inspektor i trojica policajac iz SUP-a Đakovica, došli su do transformatora u blizini kuća Enđela Beriše (Engjel Berisha) i porodice Dedaj i naredili meštanima Korenice da u roku od 3 sata napuste selo i odu u Albaniju. Naredili su im da idu pešice i na traktorima, a da automobile ostave. Formirana je kolona u kojoj su bili svi meštani, ali kada su stigli do Suvog Dola/Suhodoll zaustavio ih je policajac Aca Mićunović, inače rođeni brat majora VJ Dragana Mićunovića i naredio im da se vrate svojim kućama.27. aprila 1999. oko 5:00 časova srpske snage, koje su činile vojska, policija i paramilitarci, opkolile su selo. Oko 7:30 časova došli su u dvorište njene kuće. Lizane je videla da su bili u plavim i zelenim maskirnim uniformama i da su neki imali crvene trake na rukavu. Neki vojnici imali su maske dok su drugi imali obojena lica. Uhvatili su njenog 15-godišenjeg sina Blerima, koji se nalazio u dvorišnom wc-u, i naredili mu da legne. Vikali su na njega i kada je njen suprug Vatë izašao da proveri šta se dešava rekli su mu da kaže svim ukućanima da izađu napolje.Kada je izašla videla je da jedan vojnik u plavoj maskirnoj uniformi njenom sinu prislonio cev puške na glavu. Prisilili su i Vata da legne, a zatim su im tražili ključeve od tri automobila koji su bila u dvorištu. Vatë je rekao da nema ključeve i pokušao da ih stavi u pogon pomoću žica. Zatim su isterali iz kuće porodicu njenog brata Nikollë Kabashi i bratanca Arben Kabashi. U dvorištu je bilo 17 članova porodice Malaj i Kabashi, dok je vojnika i policajaca bilo preko trideset. Naredili su ženama i deci da pešice krenu ka Albaniji dok su u dvorištu zadržali Vata, Blerima, Arbena, Nikolla i Andrusha. Tek što se udaljila 50 metara, Lizane je čula pucnjavu i krik njenog sina Blerima. Želela je da se vrati, ali joj je jedan policajac rekao „bolje ti je da nastaviš“ i uperio pušku u njene grudi. Njen sin Bekim je uhvatio za ruku i, sa ostalom decom je molio da ih ne ostavlja.Tako je sa decom morala da nastavi put. Kada se osvrnula videla je da kuće gore. Pripadnici vojske i policije stajali su pored puta i prisiljavali žene i decu da idu bez zaustavljaja. U koloni je bilo žena i dece iz njenog sela, ali i iz mnogih drugih sela opštine Đakovica i Dečani. Kada su stigli u Đakovicu/Gjakovë zaustavljeni su na mostu Tabakut, gde su ih policajci usmerili prema Prizrenu. Rekli su im da idu u Albaniju ili će ih ubiti. Nastavili su dalje prema Prizrenu i Vrbnici/Vërnicë i na kraju došli do granice sa Albanijom. Na granicu su stili 28. aprila oko podne. Tu su im policajci uzeli lična dokumenta i naredili da sa traktora skinu registarske tablice. Iz Albanije se vratila 3. jula 1999. godine. Njena i kuća njenog brata Nikolla bile su spaljene, kao i automobili u dvorištu. Nakon pet godina, 17.04.2004. MKCK joj je javio da je telo njenog supruga Vata pronađeno u Batajnici, u Srbiji. Porodica ga je preuzela u Orahovcu/Rahovec i istog dana sahranili u selu Meja/Mejë. Sledeće godine obavešteni su da su i ostala tela pronađena u Batajnici i dovežena u Orahovac/Rahovec.Lizane je identifikovala sina Blerima, brata Nikolla i bratanca Andrusha, nakon čega su sahranjeni 27.04.2005. godine u selu Meja/Mejë. Bratanac Arben sahranjen 14.12.2005. godine takođe u Meji/Mejë.Istoga dana, 27.04.1999. u njenom selu ubijen je Mark Dedaj. Kuća porodice Dedaj je u blizini njene kuće. Srpski vojnici su najpre ušli u njenu kuću a zatim u kuću porodice Dedaj. Svi ukućani su pobegli u planinu, ali je Mark ubijen. I njegovo telo je pronađeno u Batajnici. Kćerka Melita Dedaj sahranila ga je 27.04.2004. u selu Guska/Guskë.

Delić, Đošan, Vuković i Odak, kao svedoci Miloševićeve odbrane, svoja su svedočenja, potkrepljivali bližim pojašnjenjima sadržine i okolnosti sačinjavanja preko 1.000 službenih dokumenata.Samo prvoprijavljeni Delić, kao svedok odbrane Miloševića, predao je 629 službenih dokumenata.Pored ratnih dnevnika, desetine navodno fotokopiranih originalnih borbenih i neborbenih vojnih karata i više stotina upućenih i primljenih telegrama, Delić, Đošan,Vuković i Odak, Miloševiću su predali i više desetina redovnih i vanrednih izveštaja, više desetina naređenja potčinjenim komandantima, više desetina obaveštajnih izveštaja i obavezijućih instrukcija, više desetina pripremnih i borbenih naređenja i konkretnih zapovesti, više desetina zapisnika o izvršenim uviđajima od strane Vojne policije VJ, više desetina službenih zabeleški ovlašćenih lica Vojne policije i organa Vojne bezbednosti VJ, te stotinu drugih službenih dokumenata, među kojima posebnu pažnju zaslužuju pisane izjave prijavljenih i njima potčinjenih vojnih starešina, a koje su oni dali takozvanoj Komisiji za saradnju sa haškim Tribunalom.Nekoliko stotina tih dokumenata, po predlozima Miloševića i timova odbrane drugih optuženih i osuđenih u haškom Tribunalu, prihvćeni su i izvedeni kao dokazi, najčešće dokazi odbrane optuženih-osuđenih, ali je veliki broj i prihvaćen i izveden kao dokazi Tužilaštva MKTJ.Filmske priče i zapisi, televizijski prilozi iz odndašnjih informativnih programa državne televizije (TV) Srbije, kao i sadržaj stvarnih ili izmišljenih transkripata navodno prisluškivanih i presretnutih razgovora, koje su pribavili centri za elektronsko izviđanje (EI) i protiv elektronsko dejstvo (PED) VJ, takođe su prihvaćeni i izvedeni kao dokazi pri Delićevom, Đošanovom, Vukovićevom i Odakovom svedočenju u suđenju Miloševiću.

U ondašnjim okolnostima, i sve fotografije i sve filmske i televizijske priče i prilozi, nesumnjivo su originalni a sačinili su ih osumnjičeni zločinci ili lica kojima su oni to naredili, od njih zahtevali ili prethodno ili naknbadno odobrili.

Za razliku od svojih ratnih dnevnika, karata i svih drugih pisanih materijala, osumnjičeni nisu bili u mogućnopsti da preinačuju filmske zapise, televizijske priloge i fotografije sačinjene i već prikazane ili na drugi način obelodanjene u ono vreme.

I najpovršniji uvid u dokumenta i materijale kojima su prijavljeni Delić, Živanović, Vuković, Odak, Jevtović, Kotur, Milenković-Šišarka i drugi, potkrepljivali navodnu istinitost i konzistentnost sadržine njihovih iskaza pred haškim Tribunalom, potvrđuje verodostojnost kazivanja svedoka-očevidaca zločina, ne samo preživelih albanskih žrtava i srodnika, rođaka i komšija ubijenih kosovskih Albanaca, nego i zločinaca, koji su bili naredbodavci i/ili saizvršioci ratnih zločina, a smogli su snage da o tim zločinima svedoče uprkos upozorenja haškog Tribunala na verovatnoću da i krivično odgovaraju za te zločine.

Sadržinu svih izjava i dokumenata koje su zločinci stvarali ili ih nude kao dokaze i potom objašnjavaju njihovu sadržinu i okolnosti nastajanja, moraju se kritički analizirati i sa ovog aspekta. Radi se o kazivanjima pripadnika grupe, koji su, to više ni za njih nije sporno, ubili desetine Albanaca koji nisu nosili oružje. Čak i da su ubijeni Albanci zaista bili pripadnici OVK, nisu smeli da ih ubijaju u okolnostima kada su ih zarobili kao nenaoružane i duže vreme, držali, mučili, ponižavali, opljačkali im lične stavri, a potom odveli u nepoznata mesta, pobili ih i tela im sakrili. I sami osumnjičeni su, tokom svedočenja, opširno objašnjavali kako su navodno podređene podučavali da ne smeju ubijati zarobljene neprijateljske borce nakon što odbace oružje i pod bilo kojim okolnostima im padnu u ruke.Ako su to znali, onda su svesno ubijali Albance sumnjičeći ih da su borci OVK ili da pomažu OVK, iako ovi nisu imali uza sebe oružje, a mnogi ni vojne uniforme niti bilo kakve oznake pripadnosti OVK, niti su bili pripadnici OVK.

Ako se već dogodilo – da kao svedoci govore o zločinima koje su osmislili, planirali, naredili i izvršili i/ili sudelovali u njihovom izvršenju, zločinci bi imali pravo i da lažu jer je to način njihove legalne odbrane.Međutim, kao svedoci u Tribunalu ili u Veću za ratne zločine Okružnog/Višeg suda u Beogradu, ili bilo kog drugog suda, nemaju pravo da lažu, niti da lažno optužuju druga nevina lica niti da čine druga krivična dela.

Nakon skoro tri godine skrivanja, Delić, Đošan i drugi komandanti, prezentirali su svoje i druge ratne dnevnike, borbene izveštaje, vojne karte i vojničke naredbe za borbena delovanja, obaveštajne informacije, filmske zapise, i hiljade drugih dokaza i dokumenata o navodnom poštovanju pravila i običaja ratovanja.

U većini od tih dokumenata, koje su upravo prijavljeni i drugi komandujući u VJ i Policiji Srbije sačinili, nisu ni pomenuta masovna ubijanja, spaljivanja celih naselja i progoni hiljada kosovskih Albanaca.

Očigledno, da bi prikrili sopstvene zločine, prijavljeni i drugi Miloševićevi svedoci odbrane, preinačivali su hiljade dokumenata jer nisu mogli da prikriju njihovo postojanje.

Mnoge od dokumenata, najčešće naredbe, borbene zapovesti ili izveštaje, sačinili su upravo svedoci odbrane osuđenih srbijanskih generala i drugih zločinaca.Dugo su i istrajno tvrdili da ta dokumenta ne postoje, jer su navodno uništena dejstvima NATO bombi ili krstarećih raketa. Nekim slučajem, pri rušenju i paljevinama, sačuvani su dokumenti o zločinima boraca OVK, koje su napadno nudili, ali su uništeni dokumenti o delovanjima snaga koje su predvodili na mestima gde su izvršili masovna ubijanja Albanaca ili njihovo mučenje i progon.

Ipak, upornošću istražitelja Tužilaštva MKTJ, među hiljadama dokumenata o postupanju VJ i srpskih snaga na Kosovu tokom 1998. i 1999. godine, uz ostale, pronađeni su i dokumenti i drugi materijalni dokazi o ratnim zločinima počinjenim 27.aprila 1999. u Meji i orenici.

Iz tih dokumenata, među kojima su i mnoga koja su sačinili prijavljeni, neposredno se sagledava vreme, mesto i način postupanja ili propuštanja dužnog postupanja, ondašnje vojne dužnosti u VJ, policiji ili tajnim službama ili drugim organima, kao i prethodno planiranje i međusobna podela uloga prijavljenih u ubijanju Albanaca i drugim ratnim zločinima iz ove prijave.

Po izričitim odredbama člana 14a. Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine (“Službeni glasnik RS”, broj 67/2003, 135/2004 i 61/2005), mnogobrojni dokazi prikupljeni i izvedeni od strane MKTJ, a od kojih smo neke naveli i delimično iterpretirali njihovu sadržinu, mogu se koristiti kao dokazi i u krivičnom postupku za zločine počinjene 27.aprila 1999. godine u Meji i Korenici ali i desetinama drugih masovnih stratišta širom Kosova, budući da su prikupljeni ili izvedeni na način predviđen Statutom i Pravilima o postupku i dokazima MKTJ, s tim što postojanje ili nepostojanje činjenica koje se dokazuju tim dokazima sud ceni u skladu sa članom 18. Zakonika o krivičnom postupku.

Radi skrivanja i uništavanja tragova izvršenih zločina, te onemogućavanja da kasnije budu otkriveni i identifikovani, zločinci su tela ubijenih, prvo pokopali u masovne tajne grobnice.Kasnije su ih otkopali, prevezli i ponovo sakrili u objektima JSO u Batajnici, kod Beograda. Nakon ekshumacije i identifikovanja, posmrtni ostaci su predati nadležnim međunarodnim organima na Kosovu, a oni su ih predali porodicama, koje su posmrtne ostatke sahranile u zajedničkoj grobnici u selu Meja, na groblju u selu Korenica i drugim selima u kojima su do progona ili ubijanja živeli. Istražitelji Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu jugoslaviju (MKTJ) i angažovani forenzičari i patolozi, na osnovu više nespornih i objektivnih podataka, smatraju da su svi ovi identifikovani Albanci, ubijeni 27. aprila 1999. godine. U dokumentima o identifikaciji ovaj su datum i upisali kao najverovatniji datum ubijanja.

Kasnija otkopavanja, prevoženja i skrivanja posmrtnih ostataka ubijenih u masovne grobnice u Batajnici, izvršili su pripadnici SAJ, po naređenjima i uz nadzor policijskog i državnog vrha Srbije.Otkopavanja, prevoženja i ponovna skrivanja posmrtnih ostataka, izvršeni su u svemu na način kako su to u svojim svedočenjima ispričali zaštićeni svedoci K-79, K-87 i K-88, u predmetu MKTJ protiv policijskog generala Vlastimira Đorđevića.

U Beogradu, 27.februar 2015. Đorović Golubov Lakić
potpukovnik pravne službe JNA u penziji