Potraži me u predgrađu

Lakić Đorović: SRBIJA UGROŽAVA TERITORIJALNU CELOVITOST CRNE GORE

Ko je stvarno nagrađena Marina Fratucan?!

Već duže vreme, mediji pod kontrolom Republike Srbije (Radio-televizija Srbije- Radio-televizija Vojvodine, Tanjug, Politika i drugi, brojni listovi i publikacije), istrajno i opširno, izveštavaju kako „Sever Crne Gore nudi Rusiji vojne baze“.

U opširnim radio i TV izveštajima, čak i u najgledanijim emisijama kao što je TV dnevnik (3.jun 2014), opširno i detaljno izveštavaju o tome kako neki „Srbi i rusofili“ iz sela Kralje kod Andrijevice, nude Rusima svoja imanja za osnivanje ruskih vojnih baza.
Prema izveštajima i reportažama srbijanskih medija, neki „pravi Srbi iz Plemena Vasojevići“ svoja imanja („lugove, livade i šume“) bi poklonili Rusima za osnivanje vojnih baza „za odbranu pravoslavlja“.Istina, iako Ruse vole navjiše na svetu, neki bi samo da im prodaju („…sela su opustjela, svi su otišli, pa da i mi nešto prodamo.Kad mogu oni na primorju, što ne bi i mi, …. ako bi Rusi došli…Molimo Japance da nam oproste što Ruse i Srbe više volimo.“).

U izveštajima i reportažama se ponavljaju nemušta kazivanja nekoliko navodnih meštana sela Kralje, kod Andrijevice.Srećom takvi nisu predstavnici Vasojevića.U Andrijevici je na vlsti DPS, što znači da većina Vasojevića zapravo želi Nato baze.

Brojni, planski sačinjeni i prezentirani, izvještaji i reportaže, osim što su proizvoljni i lažni i krivično su kažnjivi i oštro sankcionisani u svim civilizovanim državama.

Čak i razdvojene oči [i ono veliko (umanjeno za Kosovo) i ono malo („vrljavo“)], u nastojanju da ostanu i opstanu kao države, krivično sankcionišu ugrožavanje svojih teritorijalnih celina.

Krivičnim zakonikom R Srbije (član 307) i Krivičnim zakonikom R Crne Gore (član 359), na istovetan način (resavski, na zvaničnim jezicima), propisano je: „Ко силом или на други противуставан начин покуша да отцијепи неки дио територије Црне Горе или да тај дио територије припоји другој држави, казниће се затвором од три до петнаест година.”

Radi se o veoma teškom krivičnom djelu, kažnivom i za sam pokušaj.

Posebno zabrinjavaju prilozi i izveštaji u nacionalnim dnevnicima Radio-televizije Vojvodine i opširne reportaže novinarke Marine Fratucan, emitovane 3.juna 2014. godine. Sadržina njenih priloga nudi nesporne dokaze, da se ne radi samo o kažnjivim pokušajima, već o brojnim sprovedenim radnjama protivustavnog otcjepljenja dijela teritorije Crne Gore i pripajanja drugoj državi….“Evo, pogledajte – imamo pripremljene prostorije za Ruski štab, evo, vidite, na ovim krevetima (vidi se 20 vojničkih kreveta za zelenim prekrivačima) mogu odmah da spavaju…“, ako ih Vasojevke puste da spavaju.Neka samo dođu, biće Kozaka u Vasojevićima, ali da potraju koliko i četnici.

Ovakve, krivično kažnjive aktivnosti Srbije odnosno njenih medija, podstrekavaju i druge, ne samo Vasojeviće nego i druge, i Srbe i nesrbe iz Srbije, da svoje nekretnine takođe ponude drugim državama za vojne baze.

Rušili Srbija ovime i samu sebe, ili je to umni plan Velikog četničkog vojvode i Šešeljeve i Miloševićeve dece koja sada, izbegavajući NATO po svaku cenu, preko Rusije i Kine, vode Srbiju u Evropu.

Nadležni organi oba razdvojena oba oka, svakako znaju za ove krivično-kažnjive aktivnosti odgovornih iz Srbije i njenih medija.

Činjenica da o navodnom davanju nekretnina Rusima za vojne baze, izveštavaju i listovi i mediji iz malog („vrljavog“) oka, jednovremeno iskazujući stavove crnogorskih zvaničnika (Vujovića, Krivokapića, Kaluđerovića i drugih), ne oslobađa nadležne tužioce Srbije i Crne Gore, da sprovedu postupke, ne samo protiv lica koja odvajaju delove državne teritorije Crne Gore radi pripajanja Rusiji, nego i protiv onih koji ih na to podstrekavaju ili im u tome pomažu.

Zbog opasnosti ovakvih djela, zakonima je određeno kažnjavanje za sami pokušaj.

Možda tzv. tajne službe oba razdvojena oka,umna djeca profesora Milkovskog, zajedničkom pričom da Rusi dolaze, žele da ubrzaju prijem malog („vrljavog“) oka u NATO, a onog velikog (umanjenog za Kosovo) u Evropsku Uniju.

Ako javna ponuda poklanjanja ili prodaje svojih nekretnina Rusima za vojne baze, nije krivično kažnjivo, Ja – Lakić Golubov Đorović, javno saopštavam da – svoje nekretnine u selu Šekular kod Berana (do nedavno Andrijevički srez), koje su na nekoliko kilometara od sela Kralja kod Andrijevice, dakle u Vasojevićima na severu Crne Gore,želim da poklonim NATO Alijansi za vojnu bazu, radi odbrane teritorijalne cjelovitosti Republike Crne Gore.

I večina moje braća će učiniti isto.Neki su već Stali uz Vasojeviće-Srbende iz Kralja kod Andrijevice.

Iako pričaju da su Srbiji rodili i dali kraljeve, Vožda, Vojvodu Bojovića i oba Karadžića (Vuka i Radovana!?!?), ne stide se da „Svete Srpske zemlje“ nude onima koji su uništili pola sveta i sami sebe.

Za ponovni dolazak i opstanak na vlast, kao i uvijek, Vasojevići su spremni da daju i poslednjeg Srbina iz Vasojevića.Rusija je daleko. Srbiji nije najbolje, pravi Srbi iz Plemena Vasojevića, hteli bi da im pomognu uz Ruse.Možda da vrate Kosovo sa kojim se graniče moji Šekularci.

U Beogradu, 05. juna 2014 Đorović Golubov Lakić,
potpukovnik pravne službe JNA,
porijeklom iz Vasojevića, iz Šekulara kod Berana

Lakić Đorović: ZABORAVLJENO (SAMO)UBISTVO

Miloša Ilijinog Ilića, desetara-vojnika VP 3065/6 Sombor, ubili su 19. novembra 1990. godine, oko 20:10 časova, kao stražara na stražarskom mestu broj 3, uz osmatračnicu sa koje je desetak minuta ranije, reflektorom osvetljavao okolinu i zgradu skldišta oružja i municije.

Zatečen je na leđima, sa tri prostrelne rane, hicima ispaljenim iz automatske puške direktno u srce. Bio je umazan blatom i krvlju.Vetrovka mu je bila razdrljena, a vojnička bluza pocepana. Pripadnici straže i ostali, čuli su ukupno pet kraćih rafala.Prvo tri, a ubrzo još dva.

Svima, apsolutno svima, bilo je očigledno da su desetara Miloša ubili.Organi vojne bezbednosti znali su i identitet ubica, odnosno njihovog predvodnika.

Ipak Komanda Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane (u čijoj jedinici je desetar Miloš služio) i tadašnji vojni vrh, iz lažnih „viših i državnih interesa“, zahtevali su od tadašnjeg vojnog tužioca i istražnog sudije, da sprovedu postupak, prikriju tragove očiglednog ubistva i predstave ga kao samoubistvo.

Uprkos gotovo svim izvedenim dokazima – da je desetar Miloš Ilijin Ilić ubijen, vojni tužilac i istražni sudija su gotovo punih pet godina, istrajno dokazivali da se radi o samoubistvu.

U nedostatku bilo kojeg dokaza o navodnom samoubistvu, Vojna vezbednost je, u jedinici i u sredini u kojoj je desetar Miloš živeo, već od dana sahrane, iskonstruisali i proturali lažnu glasinu o Miloševom intimnom životu.Ovu ogavnu i uvredljivu izmišljotinu, pokušavali su da predstave kao razlog za navodno samoubistvo.

Lakić Đorović: PRAKTIČNO UBIJANJE ZAMENIKA “SPECIJALNOG” TUŽIOCA

Ne tako davno, javnosti dobro poznati portparol još poznatijeg srbijanskog tužilaštva, u veoma gledanoj TV emisiji reče: …“a, Milana Radovanovića, zamenika specijalnog tužioca su PRAKTIČNO UBILI. Dok je bio u istražnom pritvoru, Radovanovića su jedne večeri ostavili među kriminalce koje je on svojevremeno optužio i oni su mu svu noć palili i gasili svetlo, dok nije dobio infarkt i, kao što se zna, on je preminuo“.
Siroti portparol, kao da se uplašio nehotično iskazane i mnogima dobro poznate istine.
Ni posle sedam godina javnost nije obaveštena o eventualnom pokretanju i/ili raspravljanju odgovornosti onih koji su „praktično ubili“ i naredili ili omogućili ubijanje Milana Radovanovića, zamenika Višeg javnog tužilaštvu u Beogradu – Specijalnog tužioca za organizovani kriminal.

KO I ZAŠTO SKRIVA ZLOČINAČKO UBIJANJE PREKO 50 ŠEKULARACA

Pre 71 godine, kosovski Albanci, kao pripadnici, fašističkih divizija (21.SS divizija Skenderbeg i 7. SS dobrovoljačka brdska divizija „Prinz Eugen “ ), počinili su masovne ratne zločine u desetine sela desne obale lima, od Velike pod Čakorom do Petnjika kod Berana.Ubili su oko 800 nenaoružanih meštana i zatečenih u njihovim domovima, crnogorskih civila, muškaraca, žena i dece.

U selu Šekular, opština Berane, 23.oktobra 1943. i 18. jula 1944.godine, Šiptari (tako sebe nazivaju) su ubili preko 50 nenaoružanih crnogorskih civila, meštana Šekulara i lica iz drugih mesta zatečenih kod rodbine u Šekularu.

23.oktobra 1943. u Šekularu su ubili sledećih 27 Crnogoraca: 1)Radević Stefanov Božina-Bojo (1894), njegov brat 2)Radević Stefanov Mihailo (1892), Mihailovi sinovi 3)Radević Mihailov Stefan (1919) i 4)Radević Mihailov Stojan (1924), 5)Radević Vukadinov Miljan (1880) i brat mu 6)Radević Vukadinov Milovan (1884), 7)Radević Novakov Gavro (1868, ubili ga i spalili u kući), 8)Radević Vukosava Vida (1884, ubili je i spalili u kući), 9)Spalević Dragoje, 10)Spalević Radoš, 10)Spalević Anđa, 11)Spalević Stana, 12)Spalević Janićije, 13)Babić Krsto, 14), Babić Aleksa,15) Babić Ilija,16)Babić Ljubomir,17)Rmuš Novak,18) Rmuš Radoš, 19) Đorović Ilijin Lakić(1897 ), 20) Dašić Arsenije, 21) Balević Nikola, 22) Kukalj Pavle, 23) Maslar Mihailo, 24) Lekić Stefan, 25) Bulić Ikonija, 26) Bolević Radosav, i 27) Pantović Relja. Više lica je zadobilo teške, po život i zdravlje opasne povrede.

18.juna 1944. godine, Šiptari su u Šekularu ubili sledeće:1)Jašović (devojačko Matović) Jerova Stana,2) Raičković Ilije Branka (dete),3)Raičković Ilije Ranka (dete), 4) Matović (devojačko Jašović) Stojanova Labuda, 5) Matović Danica (dete,4 godine), 6) Matović Draginja (dete, 2 godine), 7) Matović (devojačko Ćulafić) Filipova Rada, 8) Matović Poljka (u nekim dokumentima Slavka, dete), 9)Matović Arso, 10) Marković Dragica (dete, 13 godina, iz Rudog Polja, zatečena kod tetke u gostima), 11)Spalević Milić.

Više lica je nasilno odvojeno od porodica.Tada su zadnji put viđena u životu.I pored nasojanja, do danas nisu pronađeni i ne zna se njihova sudbina.Vode se kao nestala lica iako je više nego jasno da su ih šiptari pobili, spalili ili na drugi način uništili i/ili sakrili njihova tela.

Da ne ugroze živote svoje dece,žena i rođaka, očekujući da će Šiptari poštedeti makar živote dece, neki od Crnogoraca,iako dobo naoružani i iskusni borci, nisu mogli „čak ni da se osvete“, već su preteći oružjem zadržali Šiptare na mestu iznenadnog susreta, a kada su videli da su im deca i porodice umakle u šumu, ubili su sebe da ih Šiptari ne ponižavaju i „žive sakate“.Da im ne padne živ u ruke, Jeremija Lekić se ubio bombom.

Više ubijenih su ostavili ili ubacili u spaljene kuće da izgore.Da bi mu skinuli nešto masivniju zlatnu burmu i pozlaćene zube, mom đedu Radević Stefanovom Božini, odsekli su prste i raskomadali glavu.

Mnogi od ubijenih Šekularaca, bili su učesnici oba oslobodilačka balkanska rata, kao i Prvog svetskog rata.

Moji đedovi, kao i gotovo svi vojno-sposobni Šekularci, učestvovali su u Balkanskim ratovima.Učestvujući u čišćenja prostoara Tare, Drine, Sandžaka i Kosova,naučili su i znali su da se bore.Srbi sa oslobođenih prostora i sada pričaju o njihovom junaštvu, ali i čojstvu i viteškoj zaštiti Šiptarske dece i nejači.

Zbog zasluga, kao pouzdanim čuvarima države i granica, od 1919. do 1929. godine, Kralj je mnogim Šekularcima dao zemlju i stalno ih nastanio u graničnom pojasu od Dečana do Skopske Crne Gore.Čuvajući ujedinjenu Kraljevinu, mnogi od Crnogoraca naseljenih na Kosovu, osobito u delu Metohije, upoznali su iole uglednije Šiptare.Sa mnogima od njih se okumili i bili prijatelji.

Crnogorci koji su 1941. izbegli sa Kosova i utočište našli u svom bivšem zavičaju-Šekularu, među predvodnicima šiptarskih zločinaca, naredbodavcima ubijanja i ubicama, 23.oktobra 1943.godine u Šekularu, prepoznali su desetak Šiptara, iz Peći, Đakovice i Prizrena.

Lakića Ilijinog Đorovića, po kojem sam dobio ime (inače strica moga oca), na putu uz Šekularsku reku, nedaleko od naše kuće, ubio je Mon Alija, kosovski Šiptar katoličke vere,iz Đakovice.

Moj đed Lakić, penzionisani žandarmerijski oficir, bio je nenaoružan.Odbio je naređenje Mon Alije da se priključi grupi zarobljenih civila i pođe napred.Rekao je da neće nikud od svoje kuće.Mon Alija je potegao već repetiranu pušku i ubio ga, ispalivši mu, iz neposredne blizine, dva hica u grudi i jedan u glavu.Sahranjen je narednog dana na seoskom groblju.

Ubistvo je posmatralo oko 20 Šiptara kojima je Mon Alija komandovao i grpa zarobljenih Crnogoraca, meštana Šekulara i izbeglih sa Kosova.

Moji stričevi, kao i drugi koji su znali ubice svojih najmilijih, već krajem 1945. prijavili su Mon Aliju, kao ubicu Đorović Ilijinog Lakića, kao i druge prepoznate ubice.Islednici i drugi nadležni organi, istražili su ubistvo moga đeda lakića i uzeli izjave očevidaca.Mojim stričevima su objasnili da je nesumnjivo utvrđeno da je Mon Alija ubio njihovog strica Lakića.Nadležnim organima su to potvrdili i detaljno i međusobno saglasno opisali i Šiptari kojima je ubica Mon komandovao.

Međutim, iako se radi o ratnom zločinu ubistva, za koji je Mon Aliji po zakonu i ratifikovanim Ženevskim konvencijama, trebalo izreći najmanje 20 godina zatvora, a možda i smrtnu kaznu, nova komunistička vlast, njen tzv. sud, u ime nasilnog i lažnog bratstva i jedinstva, nasilno mireći ubice i porodice žrtava, nije sudilo Mon Aliji. Oprostili su mu to ubistvo-ratni zločin.

Moja porodica, nikada nije i ne može oprostiti ubici.Jednako odgovornim smatra i državu, odnosno sud koji su mu oprostili.Kao i Šiptari, Crnogorci nose teret običaja zadovoljenja pravde osvetom nevino prosute krvi.Ako država prašta ubici, porodica to niti sme niti može.

Punih 71 godinu moji stričevi razmišljaju zašto je kosovski Albanac,katoličke vere, pristao uz fašiste, iskoristio nemačku silu, pešice prešao preko 250 kilometara i sudelujući u ubijanju preko 800 nenaoružanih Crnogoraca u limskoj dolini, ubio njihovog strica a moga đeda.

Zašto mu je država oprostila to ubistvo?!

Milovan Đilas, u zapisima –„Tamnica i ideja“, Beograd, jesen 1982-zima 1983. godine (objavljenim 1984. i 1989, na stranama 77 do 80.), opširno je opisao ratnog zločinca-ubicu Mon Aliju i njegovo (Monovo) objašnjenje o tome kako mu je komunistička država, odnosno njen sud oprostio ubistvo moga đeda, a osudile ga na 15 godina zatvora za podstrekavanje dvojice svojih sinovaca „da na javnom mest, pazarnim danom izudaraju mačugama (štapovima) partijskog sekretara koji ih je na jednom skupu ošamario.“ Đilasu je dao presudu, da je izuči i da mu pomogne da napiše žalbu.Đilas kaže da je, uprkos svemu što je čuo i preživeo, bio zgranut.Opširno obrazloženje presude se zapravo iscrpljuje opisom okolnosti i dokaza koji potvrđuju da je Mon Alija ubio moga đeda Lakića, a nije osuđen za to ratno ubistvo, nego za potstrekivanje na krivično delo teška telesna povreda.

Zločincu je oprošteno ubistvo moga Đeda, a osuđen je na 15 godina zatvora za podstrekavanje na šibanje partijskog sekretara.Đilas kaže, citiram –„Vlasti u kaznioni su u mnogo slučajeva bile uviđavnije od sudov – valjda i zbog toga što su bile podređene važnijoj, samostalnijoj vlasi i upoznavale osuđenika. I Mon Aliju su pustili na uslovni otpust, posle desetak godina … “

Na moju nesreću, Đilasove zapise, pročitao sam 1984, iskopirao i dao ocu i četvorici stričeva, odnosno našim porodicama.Kako je Đilas zapisao, zločinac Mon Alija, između ostalog, objašnjavao je – da su vlasti iščeprkale da je „za vreme rata, u jednom ratnom pohodu ubio Crnogorca“, kao i da su se za to našli svedoci…. da „iako ubiti Crnogorca nije kod nas Albanaca ništa, kao ni kod Crnogoraca da ubiju Albanca- ubijamo se mi odvajkada“.Đilas beleži kako je zločinac Mon Alija, često naglašavao da je „Najstrašnija bila kratkotrajna crnogorska vladavina, posle 1912:pokrštavanje na silu, pljačke, ubistva. U Srbiji i kraljevskoj Jugoslaviji bio je i kačak (oružani odmetnik od države) i gonilac kačaka….Nema kačak u komunizmu!Ne može ima:vlast se ne drži zakon, ceo narod se digne protiv kačak, špija komšiju, snaha dever, brat brata“.

Vekovna krvava ubijanja i osvete.Osvetnička ubijanja u balkanskim ratovima 1912-1913, ubijanja 1943-1944 , ubijanja 1998-1999-2000, 2004.

Ubijene još uvek niko ne sme da popiše.Ne znamo gde su im kosti, da li su spaljene ili samlevene.71 godinu crveni nisu dopustili da se precizno popišu Crnogorci ubijeni u limskoj dolini i mom Šekularu.71 godinu, država oprašta ratne zločine, štiti zločince, čak ih postavlja u vrhove svih vidova vlasti.

Sve to i sada čine.Već su se osmelili i napadno nam pričaju o potrebi izmirenja, praštanja, o kažnjavanju govora mržnje.Sve radi ubrzanog i nasilnog izmirenja.Zapravo radi zastrašivanja i ućutkivanja onih koji hoće kažnjavanje zločinaca ili makar udaljenje iz svih državnih struktura.

Prvo precizno izbrojati ubijene, pronaći nestale, odnosno njihove telesne ostatke, osuditi sve žive ratne zločince, pa tek onda ubrzano, prisilno izmirenje.

Na kraju, odnosno na početku, hoćeli to zločinci iz državnog, vojno-policijskog i medijskog vrha da nas nasilno izmiruju i zastrašuju predočavanjem teškog kažnjavanja govora mržnje?!

Ko to i zbog čega hoće da nas ubedi, dok se postupak sprovodi, da Fond za humanitarno pravo u istraživanjima nije našao dokaze o eventualnim zločinima Olivera Ivanovića. Zašto je izostala priča o tome ko je (lično) tom slavnom fondu oduzeo skupocene džipove.Jesu li i ispričane i prećutane činjenice o Ivanoviću, kao i mnogo važnijim stvarima, posledica popijenih KGB-ovih kafa (o kojima zlurado i seireći piše službin satrap Lažanjski)?!

Ko to nama predočava – da je Legija odbio da ubije jednog novinara?Zašto nam to ne govore i za Jovanovićai druge zločince?Možda su i oni odbili da ubiju nekoga?

Hoćeli da nas prisile da ćutimo, da zaboravimo šta su radili zadnjih 23 godine?

Ko to hoće da nas umiri, da nam zabrani da tražimo kažnjavanje zločinaca, da nas prisili da ropski trpimo i ćutimo radi spokojnog uživanja zločinaca iz vrhova svih piramida vlasti.Ko to hoće da nas mire i u evropu vode Nikolići, Vučićia, Dačićia, svi Dikovići, Tačiji, Haradinaji i …?1

Prvo da im se sudi za zločine, prikrivanje zločinaca i zločina, uništavanje tragova i dokaza.

Ne mogu da mire zločinci.Ne mogu da komanduju zločinci.Ne mogu da tuže i sude za ratne zločine oni koji su, ne samo skrivali zločince, pomagali im, uništavali tragove, nego i sudelovali u masovnim ubijanjima nevinih, nenaoružanih civila.

Ne mogu i ne smeju da nas zastrašuju kažnjavanjem za govor mržnje, oni koji još drže kame kojima su klali i pera koja su to skrivala a nedeljama pisali o izmišljenom vađenju očiju srpskoj deci u Vukovaru.

Oni su zločinci.Da ih kaznimo.Time ćemo se sami izmiriti.

U Beogradu, 17. jun 2014 Đorović Golubov Lakić
potpukovnik pravne službe JNA, u penziji

Difficile morire

Virtual Vita Nuova

many years ago i worked in this movie

View original post

Plutopia

Virtual Vita Nuova

Jasmina Tešanović: Torino, Ibiza, the World

View original post

HORDA KOJA SILUJE, SPALjUJE, UBIJA I ZATIRE

Iz arhive ratnog vojnog tužioca: Ispovest žrtve Milana Lukića                                                                                                                               

Horda koja siluje, spaljuje, ubija i zatire

Piše: Lakić Đorović

Višegradski monstrum: Milan Lukić

Ja sam E.V. [1], rođena sam 02. marta 1938. godine u ….. Sada živim u…. 1956. udala sam se za Mustafu (Sulja) Vilu (01.01.1930) iz sela Mušići, opštna Višegrad. Od tada sve do juna 1992. godine, sa mužem i našom decom (sinom E.M.V.[2], kćerkom R.M.V.[3], sinom Nerminom, rođenim 1963. i kćerkom Jasminom, rođenom 24. aprila 1972, kao i svekrvom Habibom, neprekidno sam živela u Mušićima. Ja sam čuvala decu i radila kao domaćica. Muž je radio kao voćar u nekom poljoprivrednom dobru, ali je rano oboleo pa su mu dali invalidsku penziju. Živeli smo od njegove plate, odnosno penzije i od prihoda sa zemlje. Držali smo i po dve ili tri krave. Živeli smo skromno, od svoga rada. Deca su dobro učila. Bili smo srećna porodica, sve do aprila 1992. godine.

U našem selu Mušićima nije bilo Srba, ali ih je bilo u okolnim selima (Koritnik, Greben, Hrastovi, Prelovo). Pošto u Mušićima nije bilo osnovne škole, naša su deca učila osnovnu školu u selu Prelovo, opština Višegrad. Najstariji sin E.M.V., posle osnovne škole, završio je policijsku školu u Sremskoj Kamenici, a potom je, kao policajac, službovao u Srbiji. Ostalo troje dece su završili srednju školu u Višegradu. Moj muž i sva naša deca su družili sa mnogim Srbima iz okolnih srpskih sela i iz Višegrada. Nama su kumovi porodica Simić Milana i njegovog brata Novaka, iz sela Hrastovi, opština Višegrad. Njih dvojica i njihove porodice pomagali su našoj porodici, a i mi njima. Zajedno smo radili seoske sezonske poslove. Porodično smo se posećivali, ne samo za praznike, nego i ostalim danima. Dok su išli u školu, u našu kuću su redovno svraćala i srpska deca. I naša deca su išla kod njih, igrali su i družili se. Pošto mi je najstariji sin E.M.V. bio policajac na službi u Srbiji, sa njim je u našu kuću i dolazilo i boravilo dosta njegovih kolega-Srba iz srpske policije. Znam i da je on odlazio kod njih. Zajedno su putovali u školu i kasnije u Srbiju, gde je radio. Nekoliko puta u društvu sa njima bio je i Sreten Lukić, ovaj što mu sada sude u Hagu. Često su sedeli i razgovarali sa mojim sinom E. i mojim mužem. Više puta sam im spremala puru sa kajmakom i sirom zalivenu mlijekom. Moj muž je volio da ima pištolj. On je to u razgovoru i kazao Sretenu Lukića, a Sreten mu je odmah pomogao da dobije dozvolu. Ja se i sada sećam, kako je moj muž bio „baš ponosan“ i što nam je sin u srpskoj policiji i što mu je Sreten Lukić pomogao „da dobije pištolj sa dozvolom“. I meni, i našoj deci, bilo je drago što E. poznaje Sretena Lukića, jer su radili u srpskoj policiji. Mislili smo da to može biti od koristi i za E.

Tako smo mislili i kada je počeo rat u Bosni. Znali smo da je Sreten Lukić brat od strica Milanu i Sredoju Lukiću. Sva trojica su poznavala našeg sina E. Znali su da je u srpskoj policiji. Poznavali su našu familiju.

Mesto zločina: Hotel Vilina vlas, mučilište Izvor: http://www.sandzaklive.rs

Čini mi se 13. aprila 1992. godine, pojavili su se vojnici u dva kamiona. Gledali smo kako vojska iz Užica dolazi u Višegrad. Pevali su četnčke pesme, bili su pijani i pretećeg izgleda. Pucali su iznad naših kuća. Odmah smo osetili neko zlo. Muslimanima iz našeg sela oduzeli su pištolje i lovačke puške iako su svi imali dozvole. Jednostavno, jednog dana, Srbi su upali u naše selo sa nekim spiskom i mom mužu Mustafi i svim drugim Muslimanima iz sela oduzeli pištolje i lovačke puške. Kada su Srbi, sa oružjem i u unformama, počeli da upadaju u naše selo mi smo se uplašili. Svakodnevno smo slušali pucnjavu.

Ubrzo, krajem aprila 1992., čula se strašna pucnjava sa svih strana. Mi Bošnjaci smo pomislili da će nas sve pobiti. Istrčali smo iz kuća i pobegli prema Drini. I iz sela Zubana i drugih, okolnih sela Bošnjaci su panično pobegli na obalu Drine, jer su naša sela uz obalu Drine, sa desne strane. Pošto pucnjava nije prestajala, svi smo napravili priručne splavove od drveta („johovo drvo“), a mnogi su imali i čamce (pre rata smo ih koristili za prelazak preko Drine do prodavnice, radi nabavke, a muškarci i za pecanje), pa smo svi prebegli preko Drine, na njenu levu obalu. To veče smo se skrivali u borovoj šumi. Mnogi se više nisu ni vratili u svoja sela. Pobegli su negde, jer su se plašili od Srba. Moja najmlađa kći Jasmina, koja je tada imala 20 godina, sklonila se u selo Barimo, kod svoje tetke – Mustafine sestre. Tamo je ostala nekoliko dana, dok joj nisam javila da su Srbi oteli oca, brata, strica, brata od strica i druge iz sela, a o čemu ću vam pričati. Mnogi drugi iz našeg sela nisu se vratili u selo.

Početkom maja 1992. godine, znam da je bila subota, u selo su upali „vojnici Milana Lukića“. Te vojnike je predvodio i komandovao im Milan Lukić. Lično sam ga videla. Toga dana su u Mušićima uhapsili ukupno 11 muškaraca Bošnjaka. Većinu su zatekli na njivama, jer je bilo vreme proljećnih radova. Prvo su uhapsili E.(H.)Z., zvanog B[4],1959. godište.  su uhapsili R.Š. [5],i njegovog sina E.Š.[6]. R.Š. je možda imao oko 50, a E.Š. oko 20 godina. Ubrzo su uhapsili i moga muža Mustafu, našeg sina Nermina, moga djevera Uzeira Vilu[7], (01.01.1937) i njegovog sina Sulju[8], (1957), i našeg prvog komšiju K.(S.)M.[9], (možda je 1965. godište ). Istoga dana iz našeg sela su odveli i A.V.[10], i njegovog zeta M.[11], čije prezime ne znam, a znam da je sa ženom F.[12], koja je kćerka A.V., izbegao iz Čajniča da bi se spasili od tamošnjih Srba. Odveli su ih u susedno selo Zubani. Ja sam odmah otrčala u to selo, da molim da puste makar sina Nermina. Videla sam muža, sina i ostale uhapšene. Držali su ih pored nekih kamiona. Čuvala ih je “Milanova vojska“ . Čuli smo kako je Milan Lukić, kada je video nas majke povikao – „tjerajte te žene, sve ću ih pobiti“. Ja sam zamolila neku omanju, mladu djevojku u uniformi, da mi puste sina. Plačući sam se vratila kući. Nekako odmah, za mnom je u kuću utrčao i moj sin Nermin. Rekao mi je da su mu „Milanovi vojnici“ naredili da odmah, trčeći, odnese neku drvenu letvu, na koju  hoće da obese („okače“) nečiju mrtvačku glavu. Pomislila sam da će ga pustiti i da će se bar on vratiti. Ubrzo, iz Zubana je u Mušiće naišla kolona vozila. Kretali su se prema Prelovu. Na kratko su zastali ispred kuće moga djevera Uzeira, jer su naše kuće neposredno uz taj lokalni put. Milan Lukić nam je rekao – „ne brinite, vratićemo ih“. Nismo smeli da progovorimo. Na kolima su sedeli neki vojnici sa oružjem uperenim prema nama. Moga sina Nermina, muža Mustafu, djevera Uzeira i djeverovog sina Sulja Vilu, prevozili su u jednim putničkim kolima,i to zadnjim. U kolima ispred prevozili su ostale iz našeg sela. Tada sam zadnji put videla sina, muža, djevera i njegovog sina. Od tada do danas, ništa nisam saznala o njihovj sudbini. Bilo je glasina da se njihova tela nalaze u nekim tajnim grobnicama, ali do danas nisu pronađeni ostaci ni jednog od 10 odvedenih iz Mušića. Sada se priča da je pronađena neka grobnica i da su oni najverovatnije u njoj. Navodno će tu grobnicu da „otvore sada na proleće“.

EPILOG SLUČAJA UBISTVA ILIĆ I. MILOŠA U SOMBORU VP3065/6 19.11.1990

Kao što je poznato, Vojni sud-Tužilaštvo u Beogradu, je odlučilo da se predmet KTN br. 154/94, stavi u evidenciju NN učinilaca, gde će se nalaziti sve do otkrivanja učinioca predmetnog krivičnog dela, a koji je dana 19.11.1990 lišio života Miloša Ilića, bivšeg vojnika-desetara na služenju vojnog roka u VP 3065/6 u Somboru- dokaz potvrda Vojnog Tužilaštva iz 2005.

Neposredno posle donošenja ovog rešenja-potvrde, ukinuto je vojno Tužilaštvo i predmet je prosleđen u civilno Tuužilaštvo u Novom Sadu.

Od dana kada je ukinito Vojno Tužilaštvo pa do dana 26.07.2017 kada je doneto rešenje o odbacivanju krivičnok postupka, prošlo je 12 godina. Naime rešenjem zamenika javnog tužioca Slobodana Josipoviće doneto je epohalno rešenje gde isti čovek otkriva ubicu Ilić Miloša t.j Ilić Miloš koji je sam sebe ubio.

Rešenje se donosi u julu mesecu kada je na snazi sudsko ferije, i dostavlja se opunomoćeniku oštećenog advokatu Milošu Šaljiću i to nakon njegove teške operacije karcinoma debelog creva. Ubrzo nakon dostavljanja rešenja advokat Miloš šaljić je preminuo, a iz njegove kancelarije je dostavljen prigovor po isteku 8 dana od dostavljenog roka za žalbu, te je  žalba je iz proceduralnog razlo odbijena od strane apelacionog tužulaštva bez prava na dalji postupak.

Iako su gospoda iz tužilaštva bila upoznata sa stanjem pokojnog advokata Miloša Šaljića iskoristili su na običan šibicarski način da okončaju navedeni predmet.

PS Važno je napomenuti da je pokojni advokat Miloš Šaljić u vreme ubistva Miloša Ilića bio predsednik Vojnog Suda.

U Beogradu 19.04.2020.

Otac pokojnog Miloša

Prof. Ilija Ilić

Darija Žilić: Sarajevo sam svaki put doživjela na poseban način

“Sarajevski fragmenti” nova knjiga Darije Žilić koju je neki dan objavio sarajevski “Buybook”

Književnik Semezdin Mehmedinović zapisao je da je Grad u “Sarajevskim fragmentima” zbir vrlo ličnih toponima, onih s kojima se pjesnikinja identificirala. Boravak u novom gradu, ma koliko kratko trajao, predstavlja proces pretvaranja u stanovnika, osobu koja se u novom prostoru odomaćuje.

– Nakon ove knjige Darija Žilić je Sarajka, zauvjek – napisao je Mehmedinović.

Govoreći o nastanku te knjige, male obimom ali velike toplinom, nježnošću prema gradu i ljudima, pjesnikinja, kritičarka, esejistica i aktivistica – Zagrebčanka ali i Sarajka Darija Žilić kaže da su “Fragmenti” nastajali spontano nakon rezidencijalnog književnog boravka u Sarajevu 2018. godine.

– Pisala sam ih direktno na facebook, a reakcije su bile odlične. Tu ih je pročitao i Semezdin Mehmedinović i ohrabrio me da ih ukoričim. I tako je došlo do ideje da knjigu objavi “Buybook”, a u preporuci i posredovanju pomogao je i pjesnik i urednik Drago Glamuzina. Damir Uzunović je prihvatio rukopis, a onda ga je čitala i urednica Kristina Ljevak. Znači, nastajali su bez namjere da postanu knjiga. Jednostavno bio je to divan, sunčani rujan u kojem sam mogla otkrivati grad. Zahvaljujem ovom prilikom i PEN centru na potpori za rezidenciju – kaže Darija Žilić u razgovoru za Fenu.

Govoreći o osjećaju nježnosti prema gradu koji se provlači knjigom, Žilić ističe da jeste bila raznježena jer su se reaktivirala sjećanja na mladost, aktivizam, mladenačku zanesenost.

– Trenuci epifanije i bivanja u prostoru, razgovori i druženja, kao da se spojila mladost i zrelost u jednoj točci. Posebno sam se sjetila nekih susreta, na primjer sa sjajnim pjesnikom Emirom Šakovićem, koji je preminuo još 2010. Ili sjećanja na mirovni aktivizam i tu vjeru da se mogu povezati krajevi koje je rat razdvojio – kazala je pjesnikinja.

Darija Žilić “Sarajevske fragmente” islikava riječima, te da ono što vidi, promatra i doživljava voli u trenu zabilježiti, a potom doraditi.

– Važan mi je taj vizualni aspekt. U Sarajevu šetala sam gradom, upijala senzacije, bila sam u vremenu snatrenja, izdvojena iz vremena svijeta, pa sam se zato mogla prepustiti gradu i njegovim fluksevima. Posebno mi je bio dragocjen odlazak u Tuzlu s Feridom Duraković, pa šetnje s Jasnom Šamić, obilasci kulturnih događaja, razgovori u “Buybooku” i drugo – navodi Žilić.

Govoreći o tome što je možda ostalo i nazapisano u “Sarajevskim fragmentima” o Sarajevu “onom njenom”, ona kaže da možda čitatelj ili čitateljica uspiju vidjeti i slike koje nisu ocrtane riječima, emocije koje nisu eksplicitno zabilježene već su pažljivo provučene kroz leću objektivnog korelativa.

– Eto, ako se prepuste tekstu, mislim da će vidjeti slojeve grada koji nisu direktno spomenuti, a prisutni su ipak u mojim fragmentima i stvaraju s njima cjelinu, koja tek s onim neopipljivim može biti dosegnuta. U Sarajevo sam odlazila više puta, potaknuta različitim povodima i svaki put sam grad doživjela na poseban način – podvukla je.

Darija Žilić poznata je i kao književna kritičarka koja je godinama pratila književne scene regiona, i ne samo regiona. Povezivala je pjesnike, a posebno pjesnikinje svojim kritikama.

Na žalost, kako kaže, ne bavi se više sustavno književnom scenom regiona.

– Ali mi je drago da sam bila jedna od prvih kritičarki koja se još u prošlom desetljeću bavila pjesničkom regionalnom scenom. Objavila sam tad zapažen tekst “Poezija kao emancipatorski diskurs” u kojem sam povezala poeziju i političnost i otvorila polje koje pomaže emacipacijskom potencijalu poezije, posebno u Srbiji i Bosni i Hercegovini. Taj tekst nalazi se u knjizi “Muza izvan geta” za koju sam 2010. dobila nagradu za Najbolju knjigu eseja u 2010. godini. Poezija sudjeluje u dijalogu koji se odvija u društvu, obraća se društvu i ideološki je eksplicitna. Taj esej može se pročitati na odličnom, vrlo čitanom portalu Radio Gornji grad, na kojem se mogu naći književni tekstovi, pjesme i proza, te publicistika. I inače, pojavilo se u zadnje vrijeme nekoliko književih portala u regiji, oni pridonose povezivaju autora i autorica – mišljenja je ona.

Govoreći o aktuelnoj temi seksualnog uznemiravanja, naročito u javnom prostoru i tome koliko je bitno da se o tome počelo govoriti, Žilić smatra vrlo važnim što se pojavio pokret “MeToo” u SAD-u jer su žrtve seksualnog nasilja počele govoriti javno o svojim traumama. A svemu je, kaže ona, temelj patrijarhat koji donosi mogućnost da osoba na poziciji koristi moć kako bi uzemiravala ili zlostavljala osobu koja joj je hijerarhijski podređena.

– Sada se i na čitavom Balkanu pojavljuju ispovjedni narativi žena i muškaraca koji pokazuju da je seksualno uzemiravanje itekako ukorijenjeno. Sve to pridonosi solidarnosti i povezivanju žrtava, a nadam se da će doći do još boljih rješenja za promjenu pravne regulative u segmetima “spolni odnos zloupotrebom položaja” – podvukla je ona.

Darija Žilić rođena je 1972. u Zagrebu. Diplomirala je povijest i komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Diplomski rad “Beckettovi likovi i njihovo mjesto u diskursu” odbranila je 1997. godine.

Piše poeziju, kritiku, prozu i esejistiku, prevod s engleskog suvremenu američku i englesku književnost te je pisala temate o suvremenom američkom ženskom pjesništvu. Objavljivala je eseje i kritičke prikaze o suvremenoj poeziji, teoriji i aktivizmu u časopisima, te brojne intervjue (Zarez, Treća, tvrđa, Kruh i ruže, Balcanis, Kolo, Vijenac, Književna republika, Filozofska istraživanja, Republika, Riječi, Forum, Nova Istra, Tema, Poezija, e novine, Feral tribine, Europski glasnik, na Kulturpunktu hr., Prosvjeta, časopis Agon).

Pjesme su joj prevođene na italijanski, albanski, bugarski, turski, slovenski i engleski jezik.

Objavila je 14 knjiga. Također je i dobitnica nekih od najznačajnijih priznanja. Između ostalog nagrada Julije Benešić za književnu kritiku (za knjigu “Muza izvan geta”, kao najbolje književno-kritičko ostvarenje u 2010. godini), nagrada Kiklop za pjesničku zbirku godine 2011. (za zbirku “Pleši, Modesty, pleši”). Dobitnica nagrade HTUP-a za razvijanje hrvatsko-turskih odnosa 2019., dobitnica nagrade Orpheus za poeziju a međunarodnom festivalu u Plovdivu.

Gostovala na brojnim pjesničkim festivalima i na panelima (Turska, Slovačka, Francuska, Bugarska, Njemačka, SAD, Iran, zemlje tzv. regije: Makedonija, Crna Gora, BIH, Sloveniji).

Izvor: Fena

Umetnice u emigraciji – Darija S. Radaković

Rođena sam i odrasla u Bosni. Naselje u kom sam živela pored svog zvaničnog imalo je i nezvanično ime – VEDRO POLJE – koje savršeno opisuje moje detinjstvo. Nedugo zatim ta vedra bosanska polja su postala minska polja, a novoizgrađeni sportski centar je pretvoren u logor. Biće to jedan u nizu, uz Omarsku, Manjaču, Keraterm… O logorima, o odgovornosti intelektualaca i mogućnosti da nam se dogode, pričao je Danilo Kiš još 1984. Slutio ih je.
Mi kojima se posrećilo, koji smo preživeli, emigrirali, neretko postali nomadi i slobodni ljudi, uživamo privilegije o kojima me je sramota pričati. Jedno je biti iz Bosne i biti izbeglica, a drugo biti u Sarajevu pod opsadom četiri godine; ili biti u Beogradu za vreme bombardovanja, a ne biti Albanac u masovnoj grobnici u Batajnici.
Tako tokom 90-tih živim na relaciji BiH – Crna Gora – Srbija. U Beogradu se školujem, stičem zvanje dipl. slikara, kasnije i status “slobodnog umetnika”, što mi omogućava da “slobodno” iskažem svoje neslaganje sa autoritetima, da kritikujem društvo i tradiciju pogrešnih izbora, u nameri da kroz svoj rad skrenem pažnju na posledice kolektivnih nepočinstava.
Mislim da je likvidacija Zorana Đinđića, odlazak ljudi poput Biljane Kovačević Vučo, Srđe Popovića, da ne nabrajam dalje, koji su neumorno “pokušavali da probude one što se prave da spavaju”, ključno doprineo mojoj odluci da napustim Beograd, Srbiju, Balkan… Beograd je ličio na grad u kome ćeš ili biti zgažen, ili ćeš ti nekoga zgaziti.
Meni se živeo zapad. Ja sam za slobodu, totalnu slobodu, gde svako ima pravo da se kreće i da bude kreten, dok god mene ne prisiljava da i ja to budem.
U Kanadu se selimo 2010. Pitanja za koja sam mislila da sam ih ostavila iza sebe, da pripadaju prošlosti, počela su da se pomaljaju i u mom novom okruženju. Pitanja ličnog i kolektivnog identiteta, individualne slobode, odgovornosti, kulture dijaloga, otvorenog društva, itd.
Tako je u jeku predizborne kampanje 2015. otvorena polemika o tome da li žena sa pokrivenim licem može da položi zakletvu i postane kandski građanin? Kako je ovo apsurdno pitanje bilo još samo jedno koje je političarima poslužilo da skrenu pažnju sa smislenijih, odlučila sam da na svečanoj ceremoniji polaganja zakletve izvedem performans i sama nosim niqab. Nisam prešla toliki put da bi mi neko određivao šta smem, ili ne smem da obučem – u Kanadi, u 21. veku… Paradoksalno, danas smo svi pod maskama zbog pandemije i u gradski se prevoz bez ‘niqaba’ ne sme ući, a da sada niko ne postavlja pitanje identifikacije, što razotkriva licemerje navodne brige za bezbednost zajednice i slabo prikrivenu ksenofobiju.
Što se tiče umetničke prakse u Kanadi, ne izgleda mi da se bitno razlikuje od globalne scene. Postoje teme koje su takoreći poželjne. Od ključnih reči u vašoj aplikaciji zavisiće da li ćete dobiti finansiranje i prostor za izlaganje. Praktično svi javni resursi su usmereni na projekte uvezane sa identitetom društveno marginalizovanih grupa, tako da je sam koncept marginalizacije doveden do apsurda. Naravno, potkrade se tu i tamo neka prilika da se uz dobro pripremljen i osmišljen umetnički statement obratite i toj publici. Tako sam ove godine, neposredno pred zatvaranje usled pandemije, u “The New Gallery” izvela performans pod nazivom “Social Justice”. Ali ukoliko se vaša umetnička praksa i preokupacije ne poklapaju sa aktuelnim političkim trendovima, male su šanse da se vaš rad nađe u nekoj od galerija koje se finansiraju iz javnih budžeta.
Postoje i neprofitne organizacije poput CAAF (Calgary Allied Art Foundation) sa kojima sam imala sreću da sarađjem još 2011., praktično po samom dolasku u Kanadu. Na njihovom sam rezidencijalnom programu provela dva meseca i realizovala jedan projekat koji vuče korene iz Srbije, “No Exit” instalaciju, a koja, po mom mišljenju, još nije prezentovana na odgovarajući način. Nastavila sam da sarađujem sa njima i imala priliku da u nekoliko navrata izlažem u njiihovim prostorima (trenutno imam solo izložbu u “Gallery 505” koja je usled pandemijskih mera višekratno produžena) i da za svoj angažman budem plaćena u skladu sa standardima CARFAC.

Tu su i privatne galerije koje vam takoreći ustupe prostor za izlaganje, organizuju otvaranja i povezuju sa kolekcionarima.
Mnogo se toga svodi na ličnu inicijativu. Od umetnika se traži da doniraju svoje radove kako bi se putem aukcija obezbedila sredststva za neku kulturnu ustanovu, ili prikupila pomoć za umetnike čija je egzistencija ugrožena.

Ovde je od proglašenja pandemije u martu 2020. sve nekako spontano utihnulo. Institucije kulture, muzeji i galerije, prvi su obustavili rad. Nikakvih zabrana nije bilo do početka avgusta kada je donesen propis da su maske obavezne u zatvorenim javnim prostorima. Do tada su vlasti javnosti upućivale samo preporuke. Propis je predstavljen građanima uz detaljna objašnjenja i mnogo izvinjavanja, a opravdan je kao mera da se predupredi potreba za strožim ograničenjima građanskih sloboda.
Kanada, pretpostavljam za razliku od pojedinih evropskih zemalja, nema nikakav poseban program za pomoć umetnicima kao takvim. Ukoliko se kvalifikujete za pomoć iz javnih fondova vi ste socijalni slučaj i dobićete socijalnu pomoć, ali morate dokazati da ni vi, niti vaši ukućani nemate adekvatne prihode. Stipendiranje umetničkih rezidencijalnih programa i putovanja je praktično obustavljeno zbog pandemije, sve se odlaže do daljnjeg i ne može se računati ni na tu podršku. Tako da ne mogu da kažem da sam od kandske vlade videla neke vajde, ali zato mogu, mada ne znam da li treba, da se “pohvalim” da mi je u Srbiji na bankovni račun “legla” svota koja je uplaćena svima u statusu samostalnog umetnika – no questions asked.
Konačno, taj novac koji sam dobila je prosleđen za projekat nomadskog spomenika “Što te nema” umetnice Aide Šehović posvećen žrtvama i preživelima srebreničkog genocida.

Tekst je prenet iz devetog broja Maneka – magazina nezavisne kulture, godišnjaka koji izdaje Asocijacija Nezavisna scena Srbije.

Women In Diapers

Virtual Vita Nuova

While I’m living in pandemic quarantine, my outlook has become virtualized and elementary… a life observed from my screen or my balcony.

Less is more. Details are the big picture. Art is life. As the pandemic rules over humankind, confining us in a high-tech worldwide prison, my time as an online early-adopter has ironically become the norm. Beware what you wish for, you may get it.

Adversity is revealing of character. Obstacles stimulate creativity…or maybe misery makes you crueler, so that obstacles seem weaker. What did I see from my Turinese balcony? The backdrop of the beautiful Alps in purple-tinted twilight snow, while ambulance sirens moaned in my street.

Picture one: my little window toys, solar-powered rainbow makers, cast vivid colors through my window as a grim red-and-white ambulance stops across the street. Three unearthly creatures, medical techs fully-shrouded in plague-resistant transparent plastic, debark in haste from their medical conveyance…

View original post 687 more words

FRIDA Auguri

Virtual Vita Nuova

View original post

Hypatia

Virtual Vita Nuova

Today is my father s birthday, he would have been 97.

My Life Without Me

https://www.delfi.rs/knjige/39474_moj_zivot_bez_mene_knjiga_delfi_knjizare.html

He was an engineer, my mother was a paediatrician. I was the black sheep of the family studying art, music, literature, philosophy. But Today with this very dangerous new wave of aggressive anti scientific moods, theories, movements, I want to express my deep credo in science, technology, ratio. If i had two lives i would have studied nuclear physics, maybe i still will…

I have chills in this corona emergency because of the the no-vaxx, antiscientific, anti rational, denialists leading to new dark times, totalitarian obscurantism, nationalism …and Hypatia comes to my mind…I was supposed to write a novel on her many years ago but then the wars in the Balkans shifted my attention to more urgent matters in my courtyard. And i wrote the Diary of the Political Idiot. But today the global world…

View original post 59 more words