Umetnice u emigraciji – Darija S. Radaković

Standard

Rođena sam i odrasla u Bosni. Naselje u kom sam živela pored svog zvaničnog imalo je i nezvanično ime – VEDRO POLJE – koje savršeno opisuje moje detinjstvo. Nedugo zatim ta vedra bosanska polja su postala minska polja, a novoizgrađeni sportski centar je pretvoren u logor. Biće to jedan u nizu, uz Omarsku, Manjaču, Keraterm… O logorima, o odgovornosti intelektualaca i mogućnosti da nam se dogode, pričao je Danilo Kiš još 1984. Slutio ih je.
Mi kojima se posrećilo, koji smo preživeli, emigrirali, neretko postali nomadi i slobodni ljudi, uživamo privilegije o kojima me je sramota pričati. Jedno je biti iz Bosne i biti izbeglica, a drugo biti u Sarajevu pod opsadom četiri godine; ili biti u Beogradu za vreme bombardovanja, a ne biti Albanac u masovnoj grobnici u Batajnici.
Tako tokom 90-tih živim na relaciji BiH – Crna Gora – Srbija. U Beogradu se školujem, stičem zvanje dipl. slikara, kasnije i status “slobodnog umetnika”, što mi omogućava da “slobodno” iskažem svoje neslaganje sa autoritetima, da kritikujem društvo i tradiciju pogrešnih izbora, u nameri da kroz svoj rad skrenem pažnju na posledice kolektivnih nepočinstava.
Mislim da je likvidacija Zorana Đinđića, odlazak ljudi poput Biljane Kovačević Vučo, Srđe Popovića, da ne nabrajam dalje, koji su neumorno “pokušavali da probude one što se prave da spavaju”, ključno doprineo mojoj odluci da napustim Beograd, Srbiju, Balkan… Beograd je ličio na grad u kome ćeš ili biti zgažen, ili ćeš ti nekoga zgaziti.
Meni se živeo zapad. Ja sam za slobodu, totalnu slobodu, gde svako ima pravo da se kreće i da bude kreten, dok god mene ne prisiljava da i ja to budem.
U Kanadu se selimo 2010. Pitanja za koja sam mislila da sam ih ostavila iza sebe, da pripadaju prošlosti, počela su da se pomaljaju i u mom novom okruženju. Pitanja ličnog i kolektivnog identiteta, individualne slobode, odgovornosti, kulture dijaloga, otvorenog društva, itd.
Tako je u jeku predizborne kampanje 2015. otvorena polemika o tome da li žena sa pokrivenim licem može da položi zakletvu i postane kandski građanin? Kako je ovo apsurdno pitanje bilo još samo jedno koje je političarima poslužilo da skrenu pažnju sa smislenijih, odlučila sam da na svečanoj ceremoniji polaganja zakletve izvedem performans i sama nosim niqab. Nisam prešla toliki put da bi mi neko određivao šta smem, ili ne smem da obučem – u Kanadi, u 21. veku… Paradoksalno, danas smo svi pod maskama zbog pandemije i u gradski se prevoz bez ‘niqaba’ ne sme ući, a da sada niko ne postavlja pitanje identifikacije, što razotkriva licemerje navodne brige za bezbednost zajednice i slabo prikrivenu ksenofobiju.
Što se tiče umetničke prakse u Kanadi, ne izgleda mi da se bitno razlikuje od globalne scene. Postoje teme koje su takoreći poželjne. Od ključnih reči u vašoj aplikaciji zavisiće da li ćete dobiti finansiranje i prostor za izlaganje. Praktično svi javni resursi su usmereni na projekte uvezane sa identitetom društveno marginalizovanih grupa, tako da je sam koncept marginalizacije doveden do apsurda. Naravno, potkrade se tu i tamo neka prilika da se uz dobro pripremljen i osmišljen umetnički statement obratite i toj publici. Tako sam ove godine, neposredno pred zatvaranje usled pandemije, u “The New Gallery” izvela performans pod nazivom “Social Justice”. Ali ukoliko se vaša umetnička praksa i preokupacije ne poklapaju sa aktuelnim političkim trendovima, male su šanse da se vaš rad nađe u nekoj od galerija koje se finansiraju iz javnih budžeta.
Postoje i neprofitne organizacije poput CAAF (Calgary Allied Art Foundation) sa kojima sam imala sreću da sarađjem još 2011., praktično po samom dolasku u Kanadu. Na njihovom sam rezidencijalnom programu provela dva meseca i realizovala jedan projekat koji vuče korene iz Srbije, “No Exit” instalaciju, a koja, po mom mišljenju, još nije prezentovana na odgovarajući način. Nastavila sam da sarađujem sa njima i imala priliku da u nekoliko navrata izlažem u njiihovim prostorima (trenutno imam solo izložbu u “Gallery 505” koja je usled pandemijskih mera višekratno produžena) i da za svoj angažman budem plaćena u skladu sa standardima CARFAC.

Tu su i privatne galerije koje vam takoreći ustupe prostor za izlaganje, organizuju otvaranja i povezuju sa kolekcionarima.
Mnogo se toga svodi na ličnu inicijativu. Od umetnika se traži da doniraju svoje radove kako bi se putem aukcija obezbedila sredststva za neku kulturnu ustanovu, ili prikupila pomoć za umetnike čija je egzistencija ugrožena.

Ovde je od proglašenja pandemije u martu 2020. sve nekako spontano utihnulo. Institucije kulture, muzeji i galerije, prvi su obustavili rad. Nikakvih zabrana nije bilo do početka avgusta kada je donesen propis da su maske obavezne u zatvorenim javnim prostorima. Do tada su vlasti javnosti upućivale samo preporuke. Propis je predstavljen građanima uz detaljna objašnjenja i mnogo izvinjavanja, a opravdan je kao mera da se predupredi potreba za strožim ograničenjima građanskih sloboda.
Kanada, pretpostavljam za razliku od pojedinih evropskih zemalja, nema nikakav poseban program za pomoć umetnicima kao takvim. Ukoliko se kvalifikujete za pomoć iz javnih fondova vi ste socijalni slučaj i dobićete socijalnu pomoć, ali morate dokazati da ni vi, niti vaši ukućani nemate adekvatne prihode. Stipendiranje umetničkih rezidencijalnih programa i putovanja je praktično obustavljeno zbog pandemije, sve se odlaže do daljnjeg i ne može se računati ni na tu podršku. Tako da ne mogu da kažem da sam od kandske vlade videla neke vajde, ali zato mogu, mada ne znam da li treba, da se “pohvalim” da mi je u Srbiji na bankovni račun “legla” svota koja je uplaćena svima u statusu samostalnog umetnika – no questions asked.
Konačno, taj novac koji sam dobila je prosleđen za projekat nomadskog spomenika “Što te nema” umetnice Aide Šehović posvećen žrtvama i preživelima srebreničkog genocida.

Tekst je prenet iz devetog broja Maneka – magazina nezavisne kulture, godišnjaka koji izdaje Asocijacija Nezavisna scena Srbije.

Marina Abramović, kraljica performansa

Standard

Oduvek sam volela to što radi Marina Abramović, od njenih prvih dana do danas. Mnogi koji su bili svedoci njenih legendarnih početaka, svih tih godina ispunjenih mukotrpnom borbom, danas s prezirom gledaju na njen svetski uspeh i slavu. Tvrde za nju kako se komercijalizovala, kako je postala kosmopolitski slavna umetnica koja se bavi recikliranjem  svojih  poznatih dela, u čemu svi odreda greše. Taj stav je zapravo ogledalo njihovog snobizma.

Continue reading

“rave” friend Film na Daroca & Prison festu:Las raíces del mal

Standard
31 voto(s) 

Título: Las raíces del mal

  1. Poster from the film The roots of evilDirección: Zelimir Gvardiol.
    Producción: Pradok / Biljana Stanojevic.
    Intérpretes: Dragan Jankovic, Dragan Vencel, Caba Fazekas, Biljana B.
    Lugar de rodaje: Serbia (prisons: Pozarevac and Sremska Mitrovica)

Sinopsis: …when the only son, with an ease and relief, chops his parents and packs them into trash bags, when a woman who has been beaten numerous times massacres her husband while asleep…Essay of mosaic structure and close-up, filmed in the poetic tradition of cinema verité about the roots of family violence and the thin line between violators and victims. The protagonists are convicts who committed crimes after years of psychological and (or) physical violence.
Categoría: Corto Premio centros penitenciarios

Pogledajte film i ako vam se dopada ocenite.

Filip Mladenović “Mućni glavom”: Oliver Frljić o građanskim protestima

Video

Poznati reditelj Oliver Frljić nakon premijere predstave “Naše nasilje i vaše nasilje” (inspirisane “Estetikom otpora” Pitera Vajsa o vezi kapitalizma i fašizma) na austrijskom teatarskom festivalu Wiener Festwochen, doputovao je u Beograd, kao gost 8. izdanja regionalnog književnog festivala “Krokodil”.

U razgovoru za “Mućni glavom” Oliver Frljić je komentarisao aktuelno stanje u Hrvatskoj i potencijale gradjanskih, antirežimskih protesta u regionu. Continue reading

Lešek Kolakovski: Naša vesela apokalipsa

Standard

Prva kola s motorom s unutrašnjim sagorevanjem dostigla su manje-više istu brzinu kao i
dobar konj.* Parna lokomotiva bila je nešto brža. Danas čitamo da je konstruisano vozilo
koje je probilo zvučnu barijeru. (Zbog čega? Ne zna se; jer, izračunato je da je prosečna
brzina automobila u Londonu u špicevima ista kao u vreme kraljice Viktorije, kada su
postojala samo kola s konjskom zapregom i kočije.) Od početaka ljudske vrste do polovine
XIX veka brzina putovanja ostala je nepromenjena, popravila se tek krajem veka, da bi se
stiglo do onoga do čega se danas stiglo.
Slična ubrzanja vidimo u različitim oblastima civilizacije. Pratimo – istina češće uznemireni
nego prijatno uzbuđeni – različite krivulje rasta, od kojih su neke tumačenja, u različitim
oblastima života: stanovnici zemlje, količina štetnih produkata u vazduhu i vodi,
prestupništvo (s korišćenjem nasilja ili bez njega), brzina kretanja, proizvodnja knjiga,
časopisa, filmova, broj televizijskih kanala, ogromne metropole, džinovski univerziteti, koji
onemogućuju administriranje, gigantski aerodromi, tako da sa zebnjom razmišljamo o
budućnosti. Ekstrapolacije su, naravno, lake, ali beskorisne, jer smo svesni da te krivulje ne
mogu rasti beskonačno; mogu, recimo, preći u krivu S ili se katastrofalno slomiti. U stvari, ne
znamo koja je od tih dveju mogućnosti verovatnija; u svakom slučaju prognoze demografa i
hemičara nisu utešne.

Continue reading

Vinetu je otišao u Večna lovišta

Standard

Pierre Brice als Winnetou und Lex Barker als Old Shatterhand

Pjer Bris, čije je pravo ime Pjer Luj Baron de Bris i privatno je predstavljao ideale i vrednosti slobode, ljudskog dostojanstva i tolerancije, baš kao i njegov legendarni filmski junak. To je ujedno i razlog zbog kojeg je skoro 40 godina igrao lik čuvenog Indijanca, rekao je on jednom.

Continue reading

Lordan Zafranović: Strah me da ništa još nije završeno

Standard
Okupacija u 26 slika

 

“Mi se još nismo oslobodili prašine od potresa, a kamo li da smo počeli sređivati stvari. Dvadeset godina nakon tog strašnog rata i užasa sve mi se čini, i imam strah, da ništa još nije završeno. I da tu još uvek ima određenih stvari koje je napravila jedna ubitačna propaganda. Danas, da imam novca i mogućnosti, ja bih pokrenuo to da se Haški tribunal počne baviti sa direktorima i urednicima televizija i radija iz tog vremena. Onima koji su u to vreme bili u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu, ne znam gde sve… Jer oni su izgradili jednu neverovatnu, posebno pogubnu za najmlađu generaciju, ubitačnu propagandu mržnje”, ocenio je Zafranović.Dalje na Lordan Zafranović: Strah me da ništa još nije završeno.