Istina o Srebrenici

VUČIĆEVO TUMAČENJE SREBRENICE: “Ko god govori istinu o ubistvu 8.000 muslimana, protiv je RS-a”

“To znači da ko god govori istinu, govori u stvari protiv Republike Srpske, to jest da Radojičić i Đurić misle da Republika Srpska može da se brani samo lažima”

Osam hiljada muslimana krivo je što su ih ubili vojnici srpske vojske u julu 1995. godine. Ubili su ih bez suđenja, pošto su ih zarobili, po unapred pripremljenom planu, ali opet su krivi. Jer da ih tada nisu ubili srpski vojnici ne bi danas Bošnjaci mogli da vode rat protiv Srba „drugim sredstvima“. Kojim sredstvima? Pa time što kažu da su srpski vojnici u julu 1995. ubili osam hiljada muslimana. Je li istina da su ih ubili? Jeste. Dakle Bošnjaci danas vode rat protiv Srba drugim sredstvima, a to drugo sredstvo u stvari je – istina. Kako se Srbi brane od istine Bošnjaka? Tako što ih optužuju za mržnju. Kako se optužbom za mržnju brani od istine? Tako što se kao izraz mržnje shvata iznošenje činjenica da je u okolini Srebrenice u julu 1995. srpska vojska po unapred pripremljenom planu ubila osam hiljada zarobljenih muškaraca, zato što su bili muslimani. Ko za taj zločin danas treba da odgovara? Pa Bošnjaci. Zašto? Zato što ga koriste kao sredstvo u ratu koji se vodi „drugim sredstvima“ i kao opravdanje za pokušaj linča predsednika vlade Srbije. Pored toga, oni još i pljuju u njegovu – misli se na predsednika vlade – pruženu ruku.

nakon zlocina koji se DESIO pre 20 godina, umalo da se POCINI genocid nad vucicem

Nikoliću, Ti, sledeći, ideš u Srebrenicu

Bill Clinton

Emir Imamović: Nemušto pismo čaršijskog miša Aleksandru Vučiću

“Ovdje živi jedna nova generacija pametnih i mladih ljudi, hrabrih. Navikli da prvi pružaju ruku, ali više ne spuštaju gard!”, napisao je, između ostalog, predsjednik Vlade Kantona Sarajevo, Elmedin Dino Konaković, u nečemu što je, valjda, trebalo da glumi otvoreno pismo srpskom prvom ministru, Aleksandru Vučiću.

Njemu se, oslovljavajući ga sa Aleksandre, Konaković obratio neposredno nakon incidenta u Potočarima jedanaestog jula.

"Gde god sam bio, svud sam poginuo"

Piše: Draža Petrović

Pre pojave Vučić Aleksandra, samo jedan Srbin je u svom životu poginuo više od hiljadu puta. Zove se Bata Kameni i po zanimanju je kaskader. Aleksandar Vučić nije po zanimanju kaskader, već premijer, što ga ne sprečava da nastupa pod geslom: “Gde god sam bio, svud sam poginuo”.

Od Feketića, preko Obrenovca, Vašingtona, Koceljeve, Brisela do Srebrenice, uvek je, prema rečima Aleksandra Vučića, ginuo isključivo Aleksandar Vučić. A onda je lagano ustajao, otresao prašinu i uzdignute glave nastavljao dalje ko da ništa nije bilo. Tako da samo mačka, Bata Kameni i premijer Vučić imaju između devet i tisuću života.

Žarko Korać: Srbija bi da se zaboravi srebrenički genocid

Branka Mihajlović
12.07.2015

NIkada dalje od pomirenja nismo bili, komentarše u intervjuu nedelje dugogodišnji profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Žarko Korać odnose u regionu povodom 20. godišnjice srebreničkog genocida, i zbog incidenta koji se dogodio premijeru Aleksandru Vučiću u Potočarima i zbog poruka koje su razmenjivane prošlih nedelja povodom hapšenja Nasera Orića i britanske Rezolucije o Srebrenici. Poslata je ovog 11. jula ružna slika Beograda zbog zabrane skupa kojim bi se odala počast žrtvama srebreničkog genocida, kao i slika centra grada pod kordonom policije zbog pretnji desničara.

RSE: Kakav će efekat imati Vučićev boravak u Srebrenici, obzirom na incident koji se dogodio i koji u Srbiji nazvan – pokušaj ubistva premijera?

Korać: Mislim da će efekat biti veoma loš. Pre odlaska u Srebrenicu, ova komemoracija je prikazana isključivo politički, kao manipulacija srpskim žrtvama i stvaranje preduslova za ukidanje Republike Srspke. Ovaj težak incident i način kako ga sada mediji i analitičari, državni ili paradržavni, obrađuju, bez ikakve sumnje pokazuje da je efekat te posete krajnje negativan i da to pokazuje da je Srbijadaleko od društva koje je spremno da se suoči sa onim što se dešavalo 90-tih.

RSE: Da li to znači da će potpuno u zasenak biti bačena činjenica da su Majke Srebrenice dočekale premijera vrlo korektno i da su mu rekli – dobrodošli na mesto genocida?

Korać: On reč genocid ne upotrebljava. Već je tu krupna razlika. On je u događajima koji su prethodili 11. julu, zbog hapšenja Nasera Orića u Švajcarskoj, na konferenciji za štampu govorio o tome da je Naser Orić vadio oči i klao. Zatim je čitav niz ozbiljnih analitičara tvrdio da je sve to napravljeno da bi se negirale srpske žrtve. Tu su i manifestacije koje su zabranjene s obrazloženjem da je više skupova prijavljeno. Bila su prijavljena tri skupa, od toga dva da bi omela prvi. Svi skupovi su stavljeni u istu ravan.
Stravično je to što se celokupna komemoracija, 20-godišnjica genocida, stavlja u kontekst političkih odnosa, a ne onoga što bi trebalo suštinski da se uradi. Srbija bi trebalo da bude odgovorna jer je ona vodila politiku koja je u ishodu imala taj užasni zločin u Srebrenici. Ona bi trebalo da pokaže sposobnost i želju da se okrene kritički prema 90-tim godinama. To je u potpunosti izostavljeno.
Ono što je osnovno kod ovog događaja i što je engleska Rezolucija, koja je data Savetu bezbednosti, želela da postigne, jeste da se govori o samom zločinu i o politici koja dovodi do zločina. Ništa se od svega toga nije dogodilo. To je bilo jedno političko nadmudrivanje – Rezolucija, Naser Orić, ko je koga više ubio, da li je reč genocid odgovarajući termin… Srbija u ovom trenutku žalosno deluje kao zemlja koja nema, ne samo samilost prema 8.000 brutalno ubijenih ljudi, nego nema nikakav kapacitet da kritički govori prema 90-tim. Ima ga manje nego 2001.

”nismo mi njega gadjali kao premijera srbije, nego kao generalnog sekretara radikalne stranke”

Mehanika fluida

Hasan Nuhanović

03/07/2015

Razgovor Bore Kontića sa Hasanom Nuhanovićem za Sarajevske sveske, povodom 20 godina od genocida u Srebrenici.

Tvoje posljednje mirnodopsko veče. Prije nego što sve postane bijeg i zbijeg. Početak aprila?
To je prvi april 1992.

Ti si student četvrte godine Mašinskog fakulteta u Sarajevu. Šta radiš te večeri?
Učim Mehaniku fluida.

To je grana fizike vezana za vode?
Za sve materije koje se ne nalaze u krutom stanju. Uz Termodinamiku jedan od najtežih ispita. Položio sam teoriju i radim zadatke. Pred sobom imam crtež podmornice uronjene u vodu i trebam izračunati koliki je pritisak na metal podmornice, s koje strane je najveći i koja jačina metala treba da izdrži taj pritisak. Kad to položiš računaš da bi mogao diplomirati u narednih godinu, godinu ipo. Bio bih inžinjer mašinstva i  očev plan je bio, pošto je radio u Šipadu, da naučim engleski i odem u Indijanopolis, Ameriku gdje je Šipad imao fabriku stolica. To je bio plan. San.

Sutra odlaziš u Vlasenicu gdje ti žive roditelji?
Da. To je drugi april, moj rođendan. Putujem roditeljima i bratu. Bajram je, mada bih svakako išao jer je to i vikend. Ali, glavni razlog je što sam želio da se sa roditeljima dogovorim –  šta raditi. Već sam poslao svoju djevojku Mirzu njenoj kući u Prijepolje. Zapravo sam roditeljima htio predložiti da bježimo iz Bosne.

Imao si instinkt da dolazi katastrofa?
Nije to bio instinkt. Vidio sam da se svi okupljaju. Srbi, Hrvati, Muslimani.

sram te bilo…srbijoooooooooooo