Marina Abramović, kraljica performansa 

Oduvek sam volela to što radi Marina Abramović, od njenih prvih dana do danas. Mnogi koji su bili svedoci njenih legendarnih početaka, svih tih godina ispunjenih mukotrpnom borbom, danas s prezirom gledaju na njen svetski uspeh i slavu. Tvrde za nju kako se komercijalizovala, kako je postala kosmopolitski slavna umetnica koja se bavi recikliranjem  svojih  poznatih dela, u čemu svi odreda greše. Taj stav je zapravo ogledalo njihovog snobizma.

Sasvim je moguće delovati u skladu sa tipičnom slikom-klišeom o umetniku koji živi u večitoj nemaštini, imun na iskušenja materijalnog sveta, iako artistički snobovi najvećim delom ne priznaju i ne prepoznaju takve umetnike. Odveć su zauzeti napadima na Marinu što ona nije takva. Oskar Vajld je govorio o snobovima kao korisnim generatorima društva, budući da njihovo delovanje podstiče na rad pogon umetničke slave, time što uz mnogo buke pojedince priznaju ili odbacuju, precenju ili potcenju. Žene umetnice, u očima snobova, najčešće bivaju uzdignute na nekakav pijedestal, ne kao istinske umetnice već pre kao muze.

Mnogi koji su bili svedoci legendarnih početaka Marine Abramović, svih tih godina ispunjenih mukotrpnom borbom, danas s prezirom gledaju na njen svetski uspeh i slavu
Mnogi koji su bili svedoci legendarnih početaka Marine Abramović, svih tih godina ispunjenih mukotrpnom borbom, danas s prezirom gledaju na njen svetski uspeh i slavu

Ali ono što snobovima kod Marine izmiče, to je njena kreativnost i kroz bol sprovedena brilijantnost. Neobično cenim Marinin oštar i beskompromisan stav kad je u pitanju slava, bogatstvo, lepota, žensko telo i univerzalna smrt. Sa složenim problemima ona se suočava licem u lice, uzimajući svet kakav jeste, ne padajući nikad u iskušenje da se upravlja za pomodnim trendovima. Zato je i njezin rad primećen, kolone učenika i imitatora uvek su tu, spremne da je slede, mada se ona u međuvremenu pomakla dalje i već zauzela neko novo mesto.

“Baka performansa”, kako voli sebe da naziva, uskoro planira da zaigra u ulozi Marije Kalas, čuvene operske dive, i to u njenim najpoznatijim scenama gde se oprašta od života. U zrelim godinama kao i Kalasova, sa portfoliom i životnom istorijom kako Marija tako i Marina, nemam nikakvih sumnji u izbor koji je ovog puta napravila; taj izbor ne samo da je najbolji, nego je i jedini moguć. Marina Abramović i Joko Ono su moji uzori među zivim ženskim umetnicama, uspešno su izbegle zamke slave i taštine, i pobedile patnju.

Marina se ovog meseca vraća u Beograd, nakon 45 godina izgnanstva, kao na dugogodišnju kaznu osuđeni jeretik koji je najzad doživeo da bude uzdignut u neprikosnoven status božanstva. Konačno njena velika, prava postavka u Muzeju savremene umetnosti kraj Dunava, gde će joj dobrodošlicu poželeti mnogobrojne poznate ličnosti, prijatelji i, naravno, političari. Podrazumeva se da će tu isto tako biti i njenih lokalnih neprijatelja i dežurnih kritičara, u punoj spremi, sa istaknutim nacionalističkim zastavama.

Marina se ovog meseca vraća u Beograd, nakon 45 godina izgnanstva, kao na dugogodišnju kaznu osuđeni jeretik koji je najzad doživeo da bude uzdignut u neprikosnoven status božanstva
Marina se ovog meseca vraća u Beograd, nakon 45 godina izgnanstva, kao na dugogodišnju kaznu osuđeni jeretik koji je najzad doživeo da bude uzdignut u neprikosnoven status božanstva

Ova izložba biće performans već po sebi i za sebe: život je umetnost i umetnost je život, kako glasi čuveni konceptualistički kredo. U ovom slučaju, biće to neka vrsta vorholovske reminescencije na bivšu Jugoslaviju, u ključu gesla “umetnost je život”, sećanje na Beograd iz Marinine mladosti, na underground pozornicu neke artističke fabrike, zapuštene, čudne i opskurne, gde tri umetnika izvode predstavu za publiku od dvoje ljudi, a svako snimanje je striktno zabranjeno… Uverena sam da ovom performansu zacelo neće nedostajati ni ona naglašena melanholija koja odlikuje poslednji tom Prustovog remek-dela “U traganju za izgubljenim vremenom”.

Hoće li se ti umetnici uzajamno prepoznati, hoće li biti u stanju sagledati sebe nakon svih ovih ratova, omraza, smrti nacije i kraja svakog socijalnog reda? Hoće li imati hrabrosti da se pozdrave sa svojom prošlošću i da joj poruče nepovratno “zbogom”? Videćemo.

I ja ću biti tamo među publikom, u drugom redu, odakle ću da posmatram Marinu kako performativno prikazuje, kao i uvek, priču o svom životu. Kada sam je poslednji put gledala u Torinu, pričala je o svom umetničkom kredu (njen veoma sentimentalni govor završio se u suzama). Rekla je: “Verujem u telepatiju, ne u tehnologiju”. Danas se bavi i tehnološkom umetnošću, pa se pitam, šta se u međuvremenu desilo sa telepatijom? Verujem njenom instinktu čak i kada Marina greši! Kreativnost ne mora uvek po svaku cenu da bude tačna, dovoljno je da bude smela!

U svom nedavnom „Pismu Srbiji”, objavljenom u ovdašnjem nedeljniku, napisala je: “Rodila sam se i živela u Srbiji 29 godina. Vraćala sam se samo da posetim porodicu. Poslednji put sam ovde samostalno izlagala pre 45 godina. Sada, skoro pola veka kasnije, želim da pokažem, naročito novoj generaciji, šta sam radila sve ove godine. I to ne samo mladoj generaciji umetnika već i svim mladima koji su zainteresovani za umetnost. Htela bih kroz svoj rad da osete koliko je važno rizikovati, kao i koliko je važno sagledati širu sliku i imati velike snove bez obzira na sve“.

Tokom čuvenog performansa “The Artist is Present” u njujorškom Muzeju moderne umetnosti, gde je Marina Abramović satima sedela, oči u oči, naspram gostiju iz publike, danima stolica naspram nje nijednog trena nije zvrjala prazna
Tokom čuvenog performansa “The Artist is Present” u njujorškom Muzeju moderne umetnosti, gde je Marina Abramović satima sedela, oči u oči, naspram gostiju iz publike, danima stolica naspram nje nijednog trena nije zvrjala prazna

U tom pismu ona govori o značaju neuspelih projekata kako bi umetnica pronašla svoj put, o potrebi da se nikad ne odbaci nemoguće. (Ja sam već sam sastavila listu mojih omiljenih “neuspelih“ projekata, radova što su osvojili drugo mesto, a u čijem žiriju sam i sama učestvovala. Vreme je pokazalo koliko je čest slučaj da su drugoplasirani radovi zapravo daleko inventivniji, dragoceniji i više okrenuti budućnosti nego izvikani pobednici, čije je prvo mesto izgledalo neupitno.)

Marina  govori kako je imala sreću da rano otkrije kako je njena prava umetnička vokacija  performans,  bilo kao nekad na početku, za uzak krug poštovalaca ili kao danas, kada je ceo svet njena publika. U tom pogledu, od naročitog značaja su njeni dugotrajni performansi, koji u sebi već nose transformativnu energiju samog života. Performans je umetnost uživo, ne nešto što se prethodno beleži, kao video ili pisanje teksta. Performans oživljavaju ljudi koji u njemu učestvuju, oni ga na neki način sami sobom žive mada nisu autori umetničkog dela. Marina zatim kaže, kako da je obraćala pažnju šta drugi pišu o njoj, nikad ne bi izašla iz sobe. Kad je napunila šezdesetu, dokazala je da sve što joj je potrebno jeste jedna soba i dve stolice. To je njen čuveni performans “The Artist is Present” u njujorškom Muzeju moderne umetnosti, gde je  satima sedela, oči u oči, naspram gostiju iz publike. Danima ta stolica nijednog trena nije zvrjala prazna. Velika povratnička Marinina izložba u Beogradu biće njena najveća retrospektiva do danas, koja će samo učvrstiti njen status popularne zvezde i proširiti ga i na današnju Srbiju. Nakon što su decenijama ovde brižljivo zaobilazili njeno ime, praveći se kao da ona i ne postoji, najzad je kucnuo čas da je svi javno priznaju, od političara do običnog sveta. Ona i Novak Đoković postali su kraljica i kralj novog srpskog nacionalnog imidža. Neko u tome može videti nezdrav spoj umetničke i sportske manije, aristokratsko bekstvo u zamišljene prostore iznad običnog, prljavog krda, ali smatram da dobre vesti o srpskoj kulturi valja oberučke prihvatiti, kad god se desile. Muzej savremene umetnosti na dunavskom keju godinama je predstavljao trošnu građevinu u raspadu, da bi nedavno ponovo bio otvoren u svom punom sjaju. Zašto njegovi posetioci danas ne bi uživali u Marininoj Olimpijadi?

Muzej savremene umetnosti na dunavskom keju godinama je predstavljao trošnu građevinu u raspadu, da bi nedavno bio ponovo otvoren u svom punom sjaju. Zašto posetioci danas ne bi uživali u Marininoj Olimpijadi?
Muzej savremene umetnosti na dunavskom keju godinama je predstavljao trošnu građevinu u raspadu, da bi nedavno bio ponovo otvoren u svom punom sjaju. Zašto posetioci danas ne bi uživali u Marininoj Olimpijadi?

I sama sam u neku ruku izgnanica iz Srbije, ozloglašena aktivistkinja i umetnica sa Balkana, opterećenog viškom istorije, i zato sam srećna što je Marina Abramović odavno već postala globalna znamenitost, a i Novak Đoković zna itekako da rukuje teniskim reketom. I pitam se da li postoji već neka nova, još nepoznata Marina Abramović koja se krije u nekoj nevidljivoj niši našeg XXI veka? U Beogradu nije retkost sresti kraljicu vilu, a i znamo da se samo sa periferije jasno vidi centar. Samo sa velike udaljenosti pogodi se meta.

Advertisements