Srđin princip ili o integritetu | Tacno.net

 

U svom govoru na dodeli Nobelove nagrade, Solženjicin je ovaj princip (ili radije, kako to primećuje Vilijams – misao) formulisao ovako: „Jednostavan korak jednostavnog hrabrog čoveka jeste ne učestvovati u laži, ne podržavati lažne činove! Neka laž uđe u svet, neka i zavlada njime – ali ne uz moju pomoć!“

Piše: – Peščanik.net

Ponekad je zaista teško rekonstruisati stavove, razloge i motivacije istorijskih ličnosti – posebno ako ove nisu ostavile dovoljno pisanog materijala iza sebe. To onda ostavlja prostora za nagađanja i konstrukcije različite vrste. Međutim, Srđa Popović je bio ne samo naš savremenik, već i neko ko je svoje stavove često, dosledno i argumentovano artikulisao. Tako je i sa njegovim stavom prema tzv. belom glasu, o kojem je napisao ništa manje nego šest tekstova – i svih šest je dostupno na sajtu Peščanika.

Svaka rekonstrukcija Popovićevih stavova o ovom pitanju morala bi, ako je iole intelektualno poštena, poći upravo od ovih tekstova. Pa ipak, Muharem Bazdulj to ne čini. Iako se u svom tekstu „Hronika najavljene praznine“ bavi upravo razlozima zbog kojih se Srđa Popović odlučio za beli glas na izborima 2012, Bazdulj ne samo što se ne poziva na ove tekstove, nego ih čak i ne pominje.

Umesto toga, on u ovom tekstu iznosi svoju sasvim arbitrarnu konstrukciju po kojoj je iza Popovićeve podrške belim listićima „morala da stoji spekulacija (vjerovatno na neki način unaprijed ovjerena) [sic!] da će posao pridruživanja Evropskoj uniji Vučić i SNS voditi efikasnije”. Na sasvim umesnu primedbu Viktora Ivančića da je za Popovića ključni test oduvek bio isključivo „odnos prema zločinima iz devedesetih, i da samo na osnovu toga on ama baš nikada – ni mrtav!– ne bi mogao poduprijeti Aleksandra Vučića”, Bazdulj odgovara da ovo predstavlja „potcjenjivanje Popovićeve inteligencije“:

„Spekulisati da Popović nije bio svjestan koga će na vlast dovesti poraz Demokratske stranke, znači poricati mu osnovnu političku pismenost.“

Bazduljev gambit se dakle sastoji u sledećem – 1) Popovićev cilj je bio skidanje DS-a sa vlasti, a pošto je već tako, onda je 2) Popović ili svesno odlučio da podrži SNS (što je Bazduljeva teza), ili je pak bio glup i nije znao da će porazom DS-a na vlast doći SNS (što je teza koju Bazdulj pripisuje Ivančiću) – tertium non datur.

Šta je pogrešno u ovom argumentu? Jednom rečju – sve. Pre svega – nije tačno da je Popovićev cilj bio poraz Demokratske stranke. Popović u svom tekstu „Beli listići, vulgata“, eksplicitno pobija ovakvo tumačenje svoje odluke:

„Beli glas, kao što smo rekli, u svojoj prvobitnoj ideji, nije bio uperen ni protiv koje pojedinačne stranke, već je trebalo samo da izrazi opšte razočarenje lošom političkom ponudom. Potpuno je jasno da beli glas, po definiciji, nije nikoga mogao poraziti, niti je mogao biti poražen (ovo je dobro opisano u tekstu g. Belića na sajtu Peščanika Pobeda? Poraz?). Simbolična poruka da 170.000 ljudi nije u stanju da mirne savesti zaokruži bilo koju od ponuđenih opcija znači samo to i ništa drugo. Samo politički zagriženi ljudi i stranke, bilo kad se hvale bilo kad se žale, usuđuju se da u ovu simboličnu poruku bilo šta drugo učitavaju. Na sopstvenu štetu.“

Šta je onda bilo Popovićevo opravdanje belog glasa? Nešto što je s onu stranu političke racionalnosti i cost-benefit analize mogućih posledica. Sam Popović to artikuliše ovako:

„Od mene se traži da budem odgovoran tako što ću da biram. Ne mogu da biram baš zato što sam odgovoran… Na kraju treba priznati da razlozi koji se navode u korist belih listića možda nisu uvek ni mnogo ubedljivi, ni mnogo racionalni. Tu uključujem i one koje ovde sam navodim. Ali radi se izgleda o nečem drugom, elementarnijem. Kako to obično s ljudima biva, razlozi koji se daju u korist belih listića mogu biti i racionalizacija jednog osećanja koje se želi izraziti. Čovek ima prirodnu potrebu da izrazi svoju misao i podeli je s drugim, ali još mnogo više ima potrebu da izrazi svoje osećanje, jer je ono dragoceniji deo svačije ličnosti; njime, više nego mišlju, čovek potvrđuje svoje prisustvo u svetu i u društvu. Osećanje koje beli glasač želi da izrazi jeste: možda sam nemoćan, ali svejedno – ne pristajem! To je onda stvar samoodbrane, zaštite svog dostojanstva… Zato mi se čini da je izuzetno kratkovida i prizemna i ona tobož krucijalna primedba koja se stavlja belim glasačima, kada ih pitaju: “I, šta ćete time postići?” Ne moramo se u svojim postupcima uvek rukovoditi njihovim ishodom. Kako kaže Bora Ćosić, pobednicima pripada pobeda, poraženima sve ostalo.“

Ovo je prepoznatljiva misao na tragu onoga što su etičari Džonatan Glaver i Bernard Vilijams nazvali „Solženjicinovim principom“, po poznatom ruskom književniku Aleksandru Solženjicinu. U svom govoru na dodeli Nobelove nagrade, Solženjicin je ovaj princip (ili radije, kako to primećuje Vilijams – misao) formulisao ovako: „Jednostavan korak jednostavnog hrabrog čoveka jeste ne učestvovati u laži, ne podržavati lažne činove! Neka laž uđe u svet, neka i zavlada njime – ali ne uz moju pomoć!“

Solženjicinov princip stoji s onu stranu konsekvencijalističkih proračuna i usredsređuje se na značaj našeg moralnog integriteta. Zlo postoji, to znamo, ali kakve god posledice nosilo moje odbijanje da u njemu saučestvujem – ja odbijam da to učinim. Vilijams primećuje da otpori koje nekonsekvencijalista oseća kada mu se nalaže da prihvati „manje zlo“, za ovoga nisu „samo lično neprijatno iskustvo, već emocionalni izraz misli da je prihvatanje pogrešno“:

“Pošto je naš moralni odnos prema svetu delimično dat i takvim osećanjima, kao i osećanjem onoga sa čim možemo ili ne možemo da živimo, gledati na ova osećanja sa čisto utilitarističke tačke gledišta, to jest, kao na dešavanja izvan našeg moralnog sopstva, znači izgubiti svoj moralni identitet; izgubiti, u najbukvalnijem smislu, sopstveni integritet.“

Značaj ovih razmatranja za način na koji Srđa Popović obrazlaže svoju odluku da se suzdrži od izbora između „dva zla“ je, verujem, jasan. Osećanje o kojem on piše nije vođeno konsekvencijalističkim načelima političke racionalnosti, kako to Bazdulj uporno ponavlja. Naprotiv, ovo se osećanje oštro suprotstavlja konsekvencijalističkoj računici, u ime očuvanja dostojanstva ličnosti, odnosno njenog integriteta. Neka zlo uđe u svet, ali ne uz moju pomoć! Sam Popović razvejava svaku moguću sumnju u ovo tumačenje kada piše:

„Takozvano strateško glasanje za Tomu Nikolića u drugom krugu, ne samo da nema NIKAKVE veze s belim listićima, nego je logika takvog glasanja upravo suprotna osnovnoj ideji belih listića: ne glasati ni za koga, ni za manje, a svakako ne za veće zlo.“

Može li se ovakvo stanovište, koje u središte moralnog rezonovanja stavlja značaj moralnog integriteta, takođe kritikovati? Svakako da može. Kao što se može kritikovati i Popovićeva odluka da podrži glasanje belim listićima. Posledice su bitne (neko bi rekao i da su jedino bitne), i sa dobrim razlogom se uzimaju u obzir prilikom donošenja moralnih odluka. Pa ipak (Vilijams nas na ovo izričito podseća), ne treba zaboraviti da svođenje situacije izbora isključivo na pitanje o odgovornosti onoga pred kojeg je taj izbor postavljen – u ovom slučaju birača – previše olako pušta s udice one koji su ga uopšte doveli u situaciju izbora između dva zla: u ovom slučaju – političkih elita.

Dakle, argumentovana kritika Popovićeve odluke i njegovog obrazloženja te odluke, mora biti dopuštena, bez obzira na to što Popović više nije među nama. Ali Bazduljeva „nekropolemika“, u kojoj se pokojniku podmeću stavovi koje ovaj nikada nije zastupao, ima vrlo malo zajedničkog sa argumentovanom kritikom. Pre svega, simptomatično je da Bazdulj ostavlja prostora za samo dva moguća opravdanja Popovićeve odluke – podržavanje SNS-a ili glupost. Treća opcija, koja je, kao što smo videli, i ona koju je Popović uistinu zastupao – očuvanje moralnog integriteta – uopšte mu ne pada na pamet. „Naravno da mu ne pada, kad on integriteta nema“, primetio bi možda neko zluradiji od mene, ali ja ću ipak biti velikodušniji u tumačenju i ostaviti prostora za mogućnost da Bazdulj prosto nije dobro razmislio o kompleksnosti problema kojim se bavi.

Drugačije stoji sa primedbom sa početka ovog teksta. Bazdulj je u svom tumačenju Popovićevih razloga za beli glas bio dužan da uzme u obzir ono što je sam Popović o svojoj odluci eksplicitno pisao i govorio, a što je, kao što smo videli, sasvim dostupno svima koje to pitanje interesuje. Umesto toga, on je pokojnom Popoviću pripisao stavove dijametralno suprotne od onih koje je ovaj javno iznosio, i time se ozbiljno ogrešio kako o Popovića, tako i o dobre običaje javne diskusije.

 Tacno.net.

Advertisements