I zlikovci umiru, zar ne?

Photo: Stock

Piše: Bojan Tončić

Nema odgovora na pitanje zašto je u Srbiji koja s neupitnim pravom baštini zločine JNA, kakav je adžićevsko osvajanje grada u kojem nije ostao kamen na kamenu, nezamislivo da Tužilaštvo za ratne zločine Srbije ispita državne nameštenike utemeljeno optužene za učešće u ratnim zločinima. Fakat, ispostavlja se da za Vukčevića i ostale tužioce, te njihovog nalogodavca sa Andrićevog venca, radi biologija

Jedna dobra vest za Tužilaštvo za ratne zločine Srbije: 1. marta umro je Blagoje Adžić, a 4. marta to je objavilaPolitika, doduše na Čituljama; tek je u ponedeljak vest osvanula u ostalim beogradskim tiskovinama. Neće, dakle, glavni tužilac Vladimir Vukčević i glasnogovornik Bruno Vekarić morati ni da šmiraju istragu protiv uništitelja Vukovara i slušaju prebacivanja zlonamernih novinara koji su ih podsećali da taj penzionisani i odlikovani general-pukovnik nije na robiji. Ne baš tačna rečenica, u redu (osim smrti): njima nikada nije ni padalo na pamet da vijaju sada počivšeg Adžića, načelnika Generalštaba JNA u vreme Vukovarske ofanzive, po ekskluzivnoj Cvećari, to bi bilo u potpunoj suprotnosti od naloga predsednika Srbije Borisa Tadića o temeljnom zataškavanju svekolike srpske nevinosti. A predsednik, znamo, ume i da nagradi.

Ne mora Tužilaštvo ni da obrazlaže poslovičnu ljigavost i hipokriziju, jer nije ni pomišljalo da Adžića koga Županijski sud u Osijeku 1991. traži zbog sumnje da je počinio genocid i ratne zločine protiv civila i ratnih zarobljenika tokom agresije JNA na Hrvatsku 1991, izruči susednoj državi. Čak ni u vreme zaklinjanja u tužilačku saradnju i arlaukanja protiv hrvatskog zakona o ništetnosti nepismenih bedastoća vojnih tužilaštava JNA nisu se osvrtali na njihovu tjeralicu.

Photo: Stock

Ni Hag nije bolje prošao kod bratije iz Ustaničke, nju ne zanima deo teksta optužnica protiv Hadžića, Martića, Simatovića, Stanišića pred Haškim tribunalom o prirodi udruženog zločinačkog poduhvata „čiji je cilj bio prisilno i trajno uklanjanje većine nesrba, prvenstveno Hrvata, bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata, sa velikih delova teritorije Hrvatske i Bosne i Hercegovine (BiH)“.

„U ovom udruženom zločinačkom poduhvatu učestvovalo je mnogo pojedinaca. Svaki pojedini učesnik je, činjenjem ili nečinjenjem, doprineo postizanju cilja tog poduhvata. Među pojedincima koji su učestvovali u ovom udruženom zločinačkom poduhvatu i time značajno pomogli ostvarivanju cilja tog poduhvata, bili su optuženi Jovica Stanišić i Franko Simatović, Slobodan Milošević, Veljko Kadijević, Blagoje Adžić, Ratko Mladić, Radmilo Bogdanović, Radovan Stojičić zvani Badža, Mihalj Kertes, Milan Martić, Radovan Karadžić, Biljana Plavšić, Željko Ražnatović zvani Arkan, Vojislav Šešelj; drugi pripadnici JNA, kasnije Vojske Savezne Republike Jugoslavije, VRS-a i vojske Republike Srpske Krajine; srpskog TO-a Hrvatske, BiH, Srbije i Crne Gore; lokalnih policijskih snaga i MUP-a Srbije uključujući DB Srbije i Martićevu policiju; te pripadnici jedinica paravojnih snaga jedinica iz Srbije, Crne Gore i bosanskih Srba“.

Od onih što su pretekli Veljko Kadijević je bio tužiocima u komšiluku, ali su ga pustili da odšeta i odleti, ali su i dalje tu negde Radmilo Bogdanović, nezaboravni šef srbijanske policije, Mihalj Kertes, šef Miloševićeve carine i ratni liferant, te Adžićev naslednik na mestu načelnika GŠ Života Panić. Nema odgovora na pitanje zašto je u Srbiji koja s neupitnim pravom baštini zločine JNA, kakav je adžićevsko osvajanje grada u kojem nije ostao kamen na kamenu, nezamislivo da Tužilaštvo za ratne zločine ispita državne nameštenike utemeljeno optužene za učešće u ratnim zločinima. Fakat, ispostavlja se da za Vukčevića i ostale tužioce, te njihovog nalogodavca sa Andrićevog venca, radi biologija.

Vratimo se nezaboravnom Adžiću, pisani tragovi o njemu, iako retki, govore o specifičnom sovjetskom (ruski đak) odnosu prema višepartijskom sistemu i civilnoj kontroli vojske. Ljubodrag Stojadinović, bivši portparol JNA, živopisno prenosi atmosferu u GŠ s proleća 1992. i Adžićeve retorske uzlete: „General je počeo priču vrlo uverljivo. Rekao je da neprijatelj ne miruje. Zatim da nikada ne spava. Onda, da je svuda oko nas, da ga ima i u nama, da ga je teško prepoznati, ali da će nama čak i to poći za rukom. A kad ga prepoznamo, kazao je, onda on, kao ni mi, nema nikakve šanse. Onda je žestoko napao višepartijski sistem. Rekao je da mi to nikako ne smemo da prihvatimo, jer spoljni neprijatelj, a pogotovo unutrašnji, u sprezi s njim, tojest spoljnim, želi da nas sruši, i to sada kad nam je najteže. Zbog toga mi se ne smemo igrati sa eksperimentima koji su sadržani u nekontrolisanoj primeni demokratskih političkih iskustava koja su kod nas praktično neprimenjiva. Veliki broj partija bi nama samo mogao da donese štetu. Zato je preneo naređenje Saveznog sekretara za narodnu odbranu: ‘Može višepartijski sistem, ali samo u okviru Saveza komunista Jugoslavije. SKJ mora da ostane u JNA još najmanje petnaest godina’.“

Imao je načelnik i specifičnu, vojnu logiku, koja je ispoljena i dok je nemilosrdno ubijao grad, a državna srbijanska propaganda sejala laži o masakrima nad srpskim stanovništvom, ustaškim ogrlicama od dečjih prstiju i bombardovala mozgove potencijalnih dobrovoljaca izveštajima o „uglavnom srpskim leševima“ u dvorištu Vukovarske bolnice (Nino Brajović, izveštač TV Beograd, sada generalni sekretar UNS-a).

Photo: Stock

„– Ne samo da ima naših zaludnih oficira koji pišu anonimna pisma – proderao se – nego oni ta svoja pisma i ne potpisuju!
General koji je sedeo pored Adžića počeo je da se vrpolji, ispoljavajući pri tom priličnu neugodnost. ‘Druže generale’ – šapnuo je ‘pismo i jeste anonimno upravo zato što nije potpisano!’

Ama, nemoj ti mene da učiš! Nemoj da mi soliš pamet! – razgoropadio se načelnik Generalštaba – Nisam ja budala. Ma, znam ja, more, da je pismo, koje nije potpisano anonimno. Ali sam naredio da se potpisuju sva pisma, pa i anonimna. Jer, ajde, kažite vi meni, kako ćemo znati ko sve te budalaštine piše ako su pisma nepotpisana.

“

Na zajedničkoj sednici Predsedništva SFRJ i kolegijuma Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu, Adžić je, prema legendi koja realistično zvuči, ispoljio pomenuti specifični odnos prema civilnoj komandi, nasrnuvši na predsednika Predsedništva SFRJ Stjepana Mesića sočno južnjački (službovao je u Makedoniji) preteći “Ću ga ubijem, majke mu ga nabijem! “ (cit. prema Lj. Stojadinović „JNA – vojska u kojoj se generali ne ubijaju“, Politika, 2006).

General Adžić, čovek koji je obeležio naše živote, pretvarajući, po nalogu i još više po meri vlastite mahnite savesti, Srbiju u zemlju koja živi između dva vojna poziva, državu nemilosrdnog agresora, umro je nekažnjen. Nema u vestima dragocenog podatka o tome da li je ispraćen uz najviše državne i vojne počasti. Bilo bi nekako neprirodno da nije, njegove ideje i danas nadahnjuju srbijanski državni vojni vrh, pogotovu u odnosu sa susedima.