By: Milan Marinković
Poštovana gospođo predsednice,
Uvaženo predsedništvo,
Dame i gospodo narodni poslanici;
Želim da vas već na samom početku ovog izlaganja upozorim da će mnogi biti prilično iznenađeni onim što ćete čuti.
Ne bih da okolišam, te ću odmah preći na stvar. Tokom prethodnih dana, sedmica i meseci intenzivno sam razmišljao o ćorsokaku u kojem smo se našli kao društvo zahvaljujući upornom ponavljanju grešaka, čemu smo inače tradicionalno skloni. Kad to kažem, aludiram pre svega na našu politiku prema Kosovu, premda smo, pošteno govoreći, greške neretko pravili i u mnogim drugim oblastima.
Već punih dvanaest godina traje naše samozavaravanje o tobožnjem suverenitetu i teritorijalnom integritetu na Kosovu. I lično sam, priznajem, u tome igrao više nego značajnu ulogu. Nije mi, međutim, namera da se izvlačim na frazu kako je „ljudski grešiti“. Umesto toga, ovom prilikom javno obećavam da ću učiniti sve što je u mojoj moći da grešku ispravim, a njene konsekvence maksimalno ublažim.
Verovatno sada neki od vas misle da sam se odlučio prikloniti novoformiranom političkom pokretu, takozvanom „Preokretu“. Takva ocena samo je delimično ispravna. Ja, naime, nameravam da odem čak i dalje od onoga što dame i gospoda iz „Preokreta“ traže. Previše smo šansi prokockali za svo ovo vreme da bismo sebi dopustili luksuz da se i dalje zadovoljavamo polovičnim rešenjima koja ne donose suštinski napredak. Kucnuo je čas da načinimo zaista radikalne rezove – još oštrije od onih na koje nas poziva družina okupljena oko Vuka i Čede.
Što duže odlažeš da se suočiš sa nečim što je neminovno, to te bolnije prizemljenje očekuje na kraju balade. Mi danas upravo plaćamo cenu tog našeg odlaganja i neodlučnosti. I plaćaćemo je dogod se ne otreznimo od robovanja vlastitim zabludama i mitovima.
Govoreći o Kosovu, uporno sam ponavljao mantru o odbrani naših nacionalnih interesa, zaboravljajući pri tome da bi vrhovni, ako ne i jedini interes svake države morala biti ekonomska i lična sigurnost njenih građana. Ako ćemo da se striktno držimo našeg važećeg ustava, onda bi sve građane Kosova trebalo da tretiramo kao svoje. Sada ću vam povodom toga postaviti jedno retoričko pitanje na koje se, kao takvo, odgovor sam nameće: da li ćemo realne, a to znači životne interese ljudi koji žive na Kosovu pre moći da zaštitimo tako što ćemo i sa vlastima u Prištini i sa vodećim svetskim silama – a to su u prvom redu Sjedinjene države i zemlje Zapadne Evrope – ostvariti najbolje moguće odnose, ili tako što ćemo nastaviti da produbljujemo tenzije insistirajući na davno prevaziđenim konceptima? Isto važi i kad je reč o kulturno-istorijskoj baštini na koju tako često volimo da se pozivamo.
Pre nego se upustim u dublju analizu ostalih aspekata kosovske problematike, želim da napomenem, mada je to već mnogima postalo jasno, da mi diplomatskim sredstvima jednostavno ne možemo vratiti Kosovo pod ingerencije države Srbije. Možemo li to učiniti primenom vojne sile? Naravno da ne možemo, a smatram i da bi bilo totalno nerazumno tako nešto pokušavati, sve i kada bi postojala neka šansa. Dok sam ja na čelu ove zemlje, u tu vrstu avanturizma se sigurno nećemo upuštati, a iskreno se nadam da ni mom nasledniku, ko god to bio, ništa slično neće padati na pamet.
Mislim da je krajnje vreme da se pogledamo u oči i sami sebi priznamo mnoge predugo prećutkivane istine. Skloni smo da sve što nam se dešava tumačimo kao rezultat nekakve kosmičke nepravde i svetske zavere čije smo navodno žrtve, ali ni po koju cenu ne želimo da se suočimo sa ulogom koju smo sami u tome odigrali. Optužujemo zapadne sile da su stale na stranu terorista protiv jedne suverene države, licemerno zaboravljajući da je pojava ondašnje Oslobodilačke vojske Kosova došla kao posledica sistemskog nasilja u tadašnjoj južnoj srpskoj pokrajini, a ne kao njegov uzrok.
Kada smo 1912-te u Prvom balkanskom ratu ponovo osvojili Kosovo, taj čin je iz našeg ugla smatran oslobođenjem. Sa druge strane, iz perspektive većinskog stanovništva na Kosovu, koje su, da vas podsetim, i tada takođe činili Albanci, to naše oslobođenje je, sa ništa manje validnom argumentacijom, doživljeno kao klasična okupacija. Tim pre što je od tog trenutka pa sve do 1999-te, kada smo Kosovo faktički opet izgubili, trajala etnički motivisana represija od strane države Srbije nad kosovskim Albancima. Ta represija je s vremena na vreme samo menjala svoj pojavni oblik, da bi kulminirala u doba režima Slobodana Miloševića, ali svejedno ostaje činjenica da je – uz prinudan izuzetak od nekih deceniju i po kosovske autonomije tokom perioda bivše SFRJ – bila neprekidna.
Ujedno napominjem da mi ni u kom slučaju nije namera da umanjujem opravdano ogorčenje i bol mnogih kosovskih Srba koji su na svojoj koži iskusili osvetu od strane ekstremnih elemenata iz redova Albanaca, ali moramo biti svesni razlike između sistemskog nasilja u režiji države i odmazde pojedinaca kao reakcije, nažalost uglavnom prekomerne, na pomenuto državno nasilje. Najžalosnije u svemu jeste to što su u oba slučaja, kako to na nesreću obično i biva, najviše stradali nedužni ljudi, a ne oni koji su nasilje inicirali i organizovali.
Hoću, sve u svemu, da kažem da mi kao država nikada nismo ni pokušali da tretiramo naše bivše sugrađane albanske nacionalnosti kao ravnopravne građane, već smo se uvek prema njima odnosili maltene kao prema nižim bićima. I budući da smo se definitivno pokazali kao loši domaćini na Kosovu dok je ono bilo pod našom vlašću, bilo bi pošteno da sada pružimo priliku novim kosovskim vlastima da izgrade jedno bolje i lepše društvo za sve svoje građane. Od srca im želim da u tome uspeju na dobrobit svih koji tamo žive, a mi ćemo valjda iz grešaka koje smo u prošlosti činili izvući pravu pouku kako nam se nikada više ne bi ponovile.
Ideje o podeli, odnosno razgraničenju Kosova, koje u poslednje vreme pojedini plasiraju, takođe bi valjalo što pre odbaciti. Osim što u moralno-civilizacijskom pogledu deluje nedopustivo u XXI veku, na tlu evropskog kontinenta, gurati ljude u izolovane etničke torove, postoji i jedan drugi, praktičniji argument protiv podele. Zamislimo da kosovski Srbi severno od Ibra odluče da proglase nezavisnost od ostatka Kosova, po principu „ako su mogli Albanci pre tri godine, onda možemo i mi“. Čak i ukoliko zanemarimo neke suštinski bitne razlike između ta dva slučaja, opet moramo imati na umu da bi jedan takav nepromišljen potez automatski izazvao identičnu reakciju u oblastima na jugu Srbije, poput Preševske doline, gde Albanci čine lokalnu većinu. Na kraju bismo tako od priče o podeli zapravo stigli do priče o razmeni teritorija, što bi neminovno podrazumevalo i razmenu stanovništva, i time preko svake mere dodatno zakomlikovalo ionako dovoljno zamršenu situaciju. Zbog toga sam uveren da od te vrste rešenja moramo pod hitno odustati kako u tom istorijsko-političkom lavirintu ne bismo još dublje zalutali.
Veoma je važno da shvatimo da korenita promena u pristupu državnoj politici, ne samo prema Kosovu nego uopšte, ne sme biti vezana isključivo za potrebu ispunjenja uslova za dobijanje statusa kandidata, već da je to na prvom mestu u interesu nas samih, nezavisno od daljeg toka evropskih integracija ili budućnosti same Evropske unije. Boreći se za davno izgubljeno, mi polako upropašćavamo i ovo što još imamo. Sa tom samoubistvenom praksom moramo momentalno da raskrstimo ukoliko nam je stalo do iole normalne budućnosti.
Nemalo puta bio sam u prilici da u javnosti čujem ocenu kako nemam hrabrosti da učinim zaokret ka realnijoj kosovskoj politici zato što bi me to koštalo gubitka vlasti nakon izbora. Ne krijem da sam se, između ostalog, često rukovodio i tom vrstom kalkulacija, a opet, kada osluškujem generalno raspoloženje građana, nekako mi se čini da će se ako moja stranka i ja izgubimo na izborima, to dogoditi više zbog užasno loših rezultata ekonomske politike nego zbog Kosova. Imam utisak da sve više ljudi postaje zasićeno tom večitom bajkom o Kosovu i da ono danas za većinu ne predstavlja neki naročit prioritet. Možda baš zbog toga ovo i jeste idealan trenutak da napravimo taj, ovoga puta pozitivan sudbonosni presek.
Vas u ovoj sali koji mi dobacujete pitajući koliko su me „nalogodavci iz Brisela platili da prodam ’svetu srpsku zemlju’“ moraću da razočaram: nisu me platili nikakvi nalogodavci iz Brisela; plaćaju me, kao i sve nas ovde prisutne, građani ove zemlje da bismo kreirali i sprovodili onu nacionalnu politiku koja je u njihovom najboljem dugoročnom interesu, pa čak i onda kada mnogima od njih to na prvi pogled možda i ne izgleda tako. U tome je, poštovane koleginice i kolege, osnovna razlika između državništva i politikantstva. Lako je glumiti patriotizam preko tuđih leđa, s čim u vezi postoji i jedna malo slikovitija narodna umotvorina, a koju vam iz pristojnosti ipak neću citirati.
Mene, naravno, u ovom trenutku Preambula našeg ustava, za čije sam donošenje nažalost i sam u velikoj meri zaslužan, sprečava da formalno načinim sve one korake koje u pravcu razrešavanja kosovskog čvora smatram neophodnim. Stoga apelujem na vas, kao nadam se odgovorne ljude i predstavnike građana, da mi u skladu sa svojim ovlašćenjima pomognete da kroz propisanu proceduru što je moguće pre obavimo nužne izmene najvišeg pravnog akta u cilju konačne normalizacije i uspostavljanja dobrosusedskih odnosa sa Kosovom.
Ustav me, na sreću, ipak ne sprečava da se u međuvremenu lično sastanem sa zvaničnicima iz Prištine i tom prilikom ih upoznam sa našim dobrim namerama. Odlučan sam da tim povodom već koliko sutra kontaktiram koleginicu Jahjaga.
U stvari, kad bolje razmislim, ne ni koliko sutra; koliko odmah! Toliko smo godina uludo protraćili na vođenje unapred izgubljenih bitaka da više ni dana ne bismo smeli da oklevamo.
zs blog 