Tadić je spreman na sve

Razmišljanje jedne obične srpske krave

Za koga? Za Tadića!!! Za koga, ne čujem dobro? Za Nikolića!!!

Vojvoda predsednik

http://www.vecernji.hr/vijesti/pogledajte-video-nikolic-1993-polozio-zakletvu-cetnickog-vojvodu-video-412275

Ne znam kakav je vrag ušao u mene tog dana.

Sjećam se, bio je vreli ljetni dan, kolovoz 1992., rano popodne. Kroz magično oko durbina oprezno sam promatrao ulice. Vidio sam civile. Uglavnom starce i žene, kako oprezno izviruju iz kuća. Nastalo je zatišje i oni su se uputili na česmu na obali Miljacke da dopune zalihe vode. Vidio sam jednu stariju ženu kako odmiče od česme i jednu ženu sa djetetom, djevojčicom, kako brzo potura balone pod lulu česme… Uhvatio sam lice djevojčice i shvatio sam da se ona smije, baš kao da se oko nje ne dešava nikakvo ludilo… A onda je ludilo, iznenada, uhvatilo mene. Što se ona smije, mislio sam, da li se ona to meni smije?! Ja se tu zlopatim, krvavim u životu bez života, a ona se smije kao da mi prkosi – kako uostalom smije biti toliko zadovoljna i sretna, mislio sam. Nećeš ti meni, vala, rekao mi je neki pakleni glas i ja, u tom trenu, shvatih da mi se prst, baš kao da ga ja ne kontroliram, spustio na obarač i počeo da ga stiska… Zaustavi se, zaustavi se, vikao sam u sebi, ali moj vlastiti prst nije me više slušao… Nisam više ni nišanio, samo sam osjetio trzaj puške, a onda sam je odbacio, sav u goloj vodi. Sve je to ličilo na noćnu moru, kao neki san na javi. Ma, tješio sam se, to i jeste neki san, ništa se od toga nije dogodilo… Uzeo sam dvogled i pogledao u pravcu česme: djevojčica je ležala na zemlji, u krvi, a njena majka je stajala pored nje, sa urlikom na zgrčenom licu.

Predrag O., snajperista

Ipak, Nikolić!

Tadić, nego šta!

KULTURBUNT REZULTATI IZBORA – SRBIJA 2012.

Pezza Pan: Stolperštajn

“Stolperstein” je nemačka reč za “kamen spoticanja”, “prepreku”, ili “nešto na putu.” Umetnik Ginter Demnig dao je ovom izrazu novo značenje, povezavši ga sa malim četvrtastim kamenom-spomenikom jednoj žrtvi nacizma. Ovi spomenici podsećaju na konkretne osobe – i one koje su umrle, i one koje su preživele – koje su nacisti poslali u zatvore, ustanove za eutanaziju, klinike za sterlizaciju, koncentracione i logore za istrebljenje, kao i na one koji su zbog progona izbegli ili počinili samoubistvo.

Iako se najveći broj stolperštajna odnosi na jevrejske žrtve holokausta, nisu izostavljeni ni Sinti i Romi, homoseksualci, Jehovini svedoci, ljudi tamne boje kože, hrišćani koji su se suprotstavili nacizmu, članovi Komunističkih partija i pokreta otpora, vojni dezerteri, i fizički i mentalno obolele osobe.

Od 1994. godine do danas, i od prvih stolperštajna postavljenih u Kelnu u okviru umetničke izložbe, Ginter Demnig je ugradio preko 30.000 ovih malih spomenika u trotoare i ploccnike više stotina gradova i mesta, u nekoliko evropskih država.

Indijanci su sadili kukuruz tek kada list hrasta bude veličine mišijeg uveta.

Zemlja bi pre sadnje bila posuta pepelom drveta. Sadili su više zrna (od 3 do 5) na jednu gomilicu u takozvana brda kukuruza. Razmak između brda je 3 stopala. U rupu bi pre toga stavili mrtvu ribu. Ona je đubrivo. Morali bi da paze dve nedelje dok ne istruli jer bi kojoti i druge životinje pokušavali noću da iskopaju ribu. Kada bi kukuruz bio veličine prsta, pored njega, na zasebna brda, bi zasadili 3 do 4 pasulja penjača. On ubacuje azot u zemlju i penje se oko kukuruza i drži stabljike da ne padnu od vetra. Između ovih brda kukuruza i pasulja, kasnije bi okolo posadili tikvice ili bundeve, jer njihovi veliki listovi zasenjuju i sprečavaju rast korova (korov je pa je konkurencija drugim korovima). Kada kukuruz dostigne veličinu ruke oni bi ga zagrnuli sa još zemlje, dakle podigli bi visinu brdašceta tako da pridržava stabljiku dodatno i više ne bi dirali kukuruz do branja. Crne ptice koje su napadale useve nisu nikada ubijali, verovali su u kult vrane. Žene i deca su bili zaduženi da ih teraju vikanjem.

Fanzin Đinđuva

Poštovana/i,

Pitaju je da li je ponosna na svog muža (na Slobodana Miloševića, prim. urednika TVOR-a)

EKSKLUZIVNO! Blago ženi koja ima ovakvog muža i narodu koji ima takvog predsednika!

“Duga”, broj 524, april 1994. godine

IZMEĐU MORAVE I EVROPE (2)
MIRA, MOĆNA I NEMOĆNA
piše: Ljiljana Habjanović – Đurović

Pitaju je da li je ponosna na svog muža (na Slobodana Miloševića, prim. urednika TVOR-a). Šta da kaže? Biti ponosan, neminovno u odnos uključuje i nekog trećeg. A među njima treći još nisu važni. Dakle, ona svog muža veoma voli. Po njenim kriterijumima, on je savršen muškarac. Tako odan. Pažljiv. Nežan. I tako romantičan kada je ona u pitanju. On, koji po prirodi nije, stvorio je jedan vid sebe samo zbog nje.
On je čovek koji ne propušta ništa što je njoj važno. Koji se seti da je u dva po ponoći probudi i kaže joj: Srećan ti prvi dan proleća!”

Koji ne zaboravlja da joj posle mukotrpnih pregovora sa Ovenom i Stoltenbergom prenese njihove komplimente za njene tekstove u “Dugi”.

Koji je zove s posla. (U njegovom kabinetu na zidu visi njena slika, ista kao ona u njihovoj spavaćoj sobi). Pita, da li joj je hladno. Da li ga je poslušala, ili je opet izašla u cipelama sa visokom štiklom, pošto misli da je tako lepša.

Krajem osamdesetih godina, među starješinama JNA bilo je 45 odsto onih koji nisu bili srpsko-crnogorskog porijekla,

ali ih je poslije čišćenja ostalo manje od 10 odsto. Čišćenje je zahvatilo i srpsko-crnogorske kadrove u koje režim nije imao dovoljno povjerenja, a dovodio na njihova mjesta provjerene, nacionalistički orijentisane kadrove.

Rubrika: Pre nego što se čovek ozveri

I danas mi se čini (Momi Kaporu, prim. Kiklop) da nikada nisam bio srećan kao u vreme boravka u vinkovačkom garnizonu. Niko me nije voleo i nikome nisam bio potreban. Toliko sam navikao na život u garnizonu da bodljikavu žicu oko njega nisam smatrao preprekom koja mi ne dozvoljava da izađem napolje, već više ogradom koja je one iz spoljnog sveta sprečavala da dođu k meni. Straža na ulazu pretvorila se tako u moju ličnu poslugu.

Ovde su me bar odevali i kako-tako hranili, imao sam atelje u kom sam mogao da slikam i pišem i niko me više nije uznemiravao. Iza žice me očekivao život sa kojim nisam smeo da se suočim. Zamolio sam stoga pukovnika da ostanem još dve nedelje posle roka, na šta mi je on priznao da sam jedini takav slučaj u čitavoj njegovoj vojničkoj karijeri.

Hladni Jelen, pre tri sata